Opis iskustva:

Godine 1970. beznadežno sam bio uhvaćen u tragediju i užas rata u Vijetnamu. Moja supruga, Sju, bila je trudna samo dva meseca kada sam dobio strašno obaveštenje o prijemu u službu.

Predsednik Ričard Nikson je 30. Aprila 1970. objavio da su američke trupe započele kopnenu ofanzivu protiv komunističkih uporišta u Kambodži. Otpremljen sam i učestvovao sam sa preko četrdeset hiljada vojnika u ovom manevru u Desetoj borbenoj diviziji armije. Prvog oktobra, moj vod se kretao na zapad kada smo bili teško pogođeni snajperskim napadom. Pokušavao sam da se povučem na sigurno kada sam čuo vrisak od kojeg se ledi krv. Okrenuo sam se na vreme da vidim mog drugara Pita kako pada u tuči metaka iz neprijateljske vatre. Svaki instinkt mi je govorio da se spasem i nastavim da trčim, ali kada sam čuo njegove očajničke povike, shvatio sam da ne mogu da napustim čoveka koji se potrudio da zelenom regrutu pokaže osnove. Čoveka koji mi je dao sate preko potrebnog bekstva od naše zajedničke ratne traume i patnje tako što je zaista pokazao interesovanje za moj život i moje nade da ću se ponovo pridružiti svojoj ženi i novoj bebi, kada se ratna noćna mora konačno završi. Podelio sam njegov san da jednog dana pronađe pravu damu i osnuje sopstvenu porodicu. Sanjao je da postane učitelj uz pomoć vojne pomoći za obrazovanje. Okrenuo sam se i vratio prema mestu gde je ležao i stenjao, pozivajući lekara sve vreme.

Prešao sam pedeset stopad do njega, za što se u mojoj glavi činilo nekoliko sekundi, kada sam oboren mitraljeskom vatrom. Bol mi je prošao kroz noge i pao sam napred. Sledeće što sam primetio je da posmatram scenu sa oko 16 stopa iznad svog tela. Video sam da mi je telo više puta pogođeno u desnu nogu i jednom u levu. Bio sam ubeđen da ću iskrvariti na smrt i osećao sam ogromnu tugu što nikada neću videti svoju ženu i našu nerođenu bebu. Mojoj tuzi pridružila se sve veća zbunjenost i radoznalost. Dakle, ovo je smrt? Mislio sam. Bez bola! Nema straha! Kako čudno, ne osećam se drugačije. Još uvek mogu da mislim. Zurio sam u svoje telo i pitao se šta sledi.

Moj drug Pit je ležao pored mog tela. Bio sam šokiran kada sam video maglu kako odlazi iz njegove glave, koja se odmah pretvorila u tačan duplikat njegovog tela. Primetio sam da je njegov duh ili novo telo celo i da je malo zablistao. (Njegovom fizičkom telu ispod je nedostajala šaka i deo podlaktice jer ga je pogodio isti snajperista.) Pit je izgledao ošamućeno i pozvao sam ga. Odmah je doleteo da mi se pridruži i razgovarali smo o tome šta će se dogoditi od tog trenutka. Primetili smo da je mladi crni medicinar otkrio naša tela. Prvo je proverio Petea, a zatim mene. Počeo je da radi na mom telu i Pit je prokomentarisao da pretpostavlja da je to značilo da je mrtav, ali da ja verovatno još uvek imam šansu.

Ispružio je ruku, rukovao se sa mnom i rekao: „Želim da ti se zahvalim što si dobar prijatelj i što si pokušao da mi spaseš život. Ne znam zašto, ali samo imam osećaj da ne ostajem ovde. idem negde gde sam ranije bio. Osećam se kao kod kuće. Znam da ovo zvuči ludo, ali mislim da još nije vreme da ti ideš. Mislim da ću sada pokušati da se oprostim od mame, ali ti nastavi i imaj divan život i ako tvoje dete bude dečak, daj mu ime po meni. OK?" Rekao sam, "Shvatio si Pete!" Posegnuo sam da ga potapšam po leđima, ali on je nestao u treptaju svetlosti. Gledao sam nekoliko vojnika ispod kako me odnose sa lica mesta dok je lekar i dalje radio na meni. Bio sam ispunjen željom da budem sa svojom mladom ženom i svojim nerođenim detetom. Odjednom sam se ponovo zabio u svoje telo, kao da sam pao sa četrdeset stopa iznad.

Zbog povreda sam mesec dana kasnije poslat kući. Nisam imao priliku da prisustvujem sahrani mog druga, ali sam našao njegovu porodicu i nazvao njegovu mamu. Njegova majka Telma se javila, a ja sam joj izrazio svoje iskreno saučešće. Rekla mi je da je njen sin došao da je vidi one noći kada je ubijen. Imala je posetu u snu gde se on zadržao dovoljno dugo da joj kaže da je prešao na drugu stranu, ali ne i da tuguje za njim jer je bio srećan i morao je da obavi posao. Ispružio je ruke i činilo se da mu svetlost prilazi. Pored njega se stvorilo lepo, blistavo dete. Bio je dečak od pet ili šest godina sa kestenjastim uvojcima i očima boje lešnika. Imao je pege po nosu i obrazima. "Ko je to?" Pitala je njegova mama. "Pa, ovo je mali Pit. On želi da zna za svog tatu, kakav će mu biti ovozemaljski život i šta može da očekuje. “Podigao je dete i zagrlio ga.

Slika je brzo izbledela. Pitova mama je želela da zna sve o svom sinu, gde se nalazi, ali nije imala šanse. Slika ljupkog deteta ostala joj je u mislima. Pošto je Pit bio neženja, da li je ovo dete njegovo vanbračno dete? Ko je majka? Gde bi mogla da ode da vidi svog unuka? Da li je ovo dete uopšte rođeno? Šta je Pit mislio kada je poučavao ovo dete o „svom zemaljskom životu“? Mali Pete je očigledno dobio ime po svom tati. Čak je osećala da postoji porodična sličnost. Kako bi ona ikada saznala? Gde bi mogla da ode po pomoć?

Činilo se da su je sva ta pitanja proganjala svakog budnog trenutka i još više se povećavala nakon što joj je rečeno da je njen sin Pit zaista poginuo u akciji istog dana kada je imala san. Bila je tužna i povređena smrću svog jedinog sina, ali je osećala da joj je dao dokaz da je dobro i da je živ u drugoj stvarnosti. Dete koje je nazvao "mali Pit" i dalje je bila misterija za koju je znala da mora da reši.

Rekao sam joj o trudnoći moje žene i obećanju koje sam dao Pitu da ću sinu dati ime po njemu. Predložio sam da bi to moglo biti dete koje joj je prikazano u snu 1. oktobra 1971. Obećao sam da ću ostati u kontaktu i poslati fotografije svog deteta kada se rodi za 4 do 5 nedelja. Moj sin Piter je rođen 31. Oktobra 1971. Bio je praktično ćelav, ali je imao upadljive oči boje lešnika. Na njegov drugi rođendan, poslao sam fotografije Pitovoj mami u Kolorado, a ona je nazvala da se zahvali. Fotografije su ličile na dečaka u njenom snu, posebno zbog kestenjastih lokni. Na Peterov šesti rođendan, doletela je da upozna našu porodicu i briznula u plač kada ga je videla. Uopšte nije bilo sumnje. To je bio isti dečak koga je videla svog sina Pita te užasne noći kada je umro. Usvojili smo je kao "baku Telmu" odmah na licu mesta. Ostali smo u kontaktu tokom godina telefonom i pismima. Cenila je svaki detalj i fotografiju Pitera.

Nedavno je preminula; međutim Piter, njegova supruga Karen i njihova dva sina posetili su je u bolnici nedelju dana ranije. Znala je da će se uskoro pridružiti Pitu i njegovom ocu koji su poginuli u Drugom svetskom ratu. Bila je nestrpljiva da se ponovo okupi i zahvalila je „malom Pitu“ (sada ima 27) što je bio unuk kojeg je želela od svoje prve vizije. Piter joj je rekao da je oduvek znao da Pit pazi na njega, posebno kada je bio u sukobu u Pustinjskoj oluji.

Iskustvo je bilo živopisno i stvarno i dalo mi je nadu da, kada umremo, zaista živimo i možemo da vidimo sve naše preminule rođake. Takođe osećam da su deca dar od Boga koji mogu dobiti obuku od anđela pre nego što odaberu svoje porodice na zemaljskom planu. Iako je to protiv učenja moje crkve, ja proučavam ideju reinkarnacije. Ne znam sve odgovore, ali gledam na život u zaista novom svetlu. Dobio sam ideju kakva je "Velika slika". Kad bi svi iskusili isto, znam da više nikad ne bi bilo rata! Ljubav i mir svima koji ovo čitaju.

The experience was vivid and real and gave me hope that when we die, we really live on and can see all our own departed relatives. I also feel that children are gifts from God that may get training from angels before choosing their families on the earth plane. Even though it goes against the teachings of my church, I am studying the idea of reincarnation. I don't know all the answers, but I look at life in a really new light. I got an idea of what the "Big Picture" is like. If everyone could do the same, I know that there would never be another war! Love and peace to all who read this.

Upozorenje o mogućoj prevari od Michaela H

Poštovani dr Long,

Našao sam primjer na NDERF-u koji je verovatno lažan. Paulov NDE je onaj na koji mislim: https://vvv.nderf.org/Ekperiences/1paul_nde.html Uradio sam neko istraživanje i neki detalji u ovom izveštaju nisu istorijski tačni. U ovom izveštaju, on piše: „1970. beznadežno sam bio uhvaćen u tragediju i užas rata u Vijetnamu. Moja supruga, Su, bila je samo dva meseca trudna kada sam dobio strašno obaveštenje o prijemu u službu. 30. aprila 1970. Predsednik Ričard Nikson je objavio da su američke trupe započele kopnenu ofanzivu na komunistička uporišta u Kambodži. Bio sam isporučen i učestvovao sam zajedno sa preko četrdeset hiljada vojnika u ovom manevru u Desetoj borbenoj diviziji armije. Prvog oktobra, moj vod se kretao na zapad kada smo bili teško pogođeni snajperskim napadom“.

Deo o Niksonu je tačan, ali nisam mogao da nađem ništa o „Desetoj borbenoj diviziji“. Postoji, međutim, Deseta brdska divizija, koja prema istoričarima nije bila aktivna tokom rata u Vijetnamu. Takođe, invazija na Kambodžu je završena u julu 1970. Poslao sam e-mail nekolicini istoričara koji su specijalizovani za istoriju rata u Vijetnamu da dobijem njihova mišljenja, i ovo je ono što su mi pisali. U nastavku ću uključiti linkove ka njihovim fakultetskim stranicama za referencu.

Ovo je od Edvarda G. Milera, profesora na Dartmouth koledžu:

„Mislim da ste u pravu što ste skeptični prema ovom izveštaju. U pravu ste da armija ima Desetu brdsku diviziju, a da je ranije bila poznata kao Deseta pešadijska divizija. Međutim, ta divizija je deaktivirana 1958. godine i ponovo aktivirana tek 1985. godine, tako da nije bilo takve jedinice koja je služila u Vijetnamskom ratu. Tako da je tvrdnja autora da je služio u ovoj jedinici tokom invazije na Kambodžu 1970. u najmanju ruku veoma sumnjiva.” https://faculti-directori.dartmouth.edu//edvard-mille

Ovo je od Gregorija Dadisa, profesora na Univerzitetu Chapman:

„Nisam upoznat ni sa jednom 10. borbenom divizijom koja je učestvovala u napadu na Kambodžu. Ne postoji takva oznaka. Najbliža je, kao što ste primetili u nastavku, 10. brdska divizija, ali je deaktivirana kasnih 1950-ih i nije se ponovo aktivirala do sredine 1980-ih.

Iako je priča možda tačna, osoba nema tačne oznake jedinica." https://vvv.chapman.edu/our-faculti/gregori-daddis

Ovo je od Pjera Aselina, profesora na Državnom univerzitetu u San Dijegu:

„Ne znam baš ništa o 10. borbenoj diviziji. Napad na Kambodžu je završen u julu 1970. Smatram da je upitno da ovaj čovjek tvrdi da je tamo bio u oktobru.“

https://histori.sdsu.edu/faculti_and_staff/faculti_bios/p_asselin

Ovo je od Brajana Lina, profesora na Teksaškom A&M univerzitetu:

„10. (planinska) divizija nije bila raspoređena u Vijetnamu i jedina velika operacija koju sam u to vreme mogao da pronađem bila je operacija Džeferson Glen u kojoj su bila uključena 3 američka bataljona (možda 2.000 vojnika). Nema podataka o američkim žrtvama 1. oktobra 1971. godine, a trupe koje su u to vreme bile uključene su bile 17. konjica, koja je bila pripojena 101. vazdušno-desantnoj diviziji.

Mnogi veterani su zbunjeni oko datuma, komandanta, lokacija i žrtava. Ali teško mi je da poverujem da bi bilo koji pripadnik 101. bio toliko zbunjen da tvrdi da je bio u 10. pešadijskoj diviziji, a još manje da tvrdi da je bio u 10. borbenoj diviziji. Na osnovu informacija koje ste dali, postoji toliko neslaganja u istorijskoj pozadini priče da sam skeptičan prema njenoj istinitosti.” https://histori.tamu.edu/linn-2/ Trebalo bi da naglasim da u ovoj priči postoji mnogo detalja koji se poklapaju sa onim što možete pronaći u drugim pričama. Na primer, on pominje kako se osećao kao da je bio zabijen nazad u svoje telo: „Odjednom sam bio zabijen nazad u svoje telo, kao da sam pao sa četrdeset stopa iznad. Ovo možete pronaći na mnogim NDE nalozima. Takođe, on pominje svoje interesovanje za reinkarnaciju, što je takođe uobičajeno među NDER-ima: „Iako je to protiv učenja moje crkve, ja proučavam ideju reinkarnacije.“ Takođe, pominjanje magle i užarenih tela, što se takođe nalazi u mnogim NDE pričama. Dakle, ako je lažna, onda ko god da je napisao morao je da zna dosta o NDE-ima da bi znao o ovim detaljima. Moguće je da je osoba koja je napisala ovaj izveštaj bila zbunjena u vezi sa datumima i imenima, kao što je primetio jedan od profesora. Takođe je moguće da je promenio imena i datume jer nije želeo da daje previše tačnih detalja zbog problema sa privatnošću, pa su možda imena koja se koriste pseudonimi.

U svakom slučaju, mislio sam da biste voleli da znate ove informacije, posebno pošto je ova priča objavljena pre oko 20 godina. Postoji li neki način da se potvrdi autentičnost ove priče? Bilo bi veoma razočaravajuće ako bi se pokazalo da je lažna. Da li znate da li je osoba koja je ovo napisala zaista vijetnamski veteran?

Odgovor dr Longa

Ne možemo biti sigurni da je ovaj nalog lažan, ali postoji opravdana zabrinutost u vezi sa njegovom autentičnošću. Ova priča je podeljena u najranijim danima NDERF-a, tako da nemamo nikakve kontakt informacije za korisnika naloga. Treba napomenuti da ovaj nalog, kao i svi drugi koji su podeljeni ubrzo nakon osnivanja NDERF-a, nikada nije bio uključen ni u jedno od naših NDE istraživanja, uključujući statističku analizu. Zahvaljujemo ___ što nas je obavestio o ovome.