Opis iskustva:


Bio sam bolestan i doktori su mislili da je to grip. Uzimao sam aspirin. Nisam bio u stanju da jedem, pijem ni da spavam. Kako se grip pojačavo bilo mi je sve gore. Postao sam svesan da je nešto pogrešno. Pokušao sam da kažem majci da nešto nije u redu, i u roku od par sati nisam bilo u stanju ni da govorim. Da skratim priču, odveli su me kod mog lekara, pregledao me par minuta, i rekao mojoj majci da preporučuje da me odvede u lokalnu bolnicu, ali ona je odlučila da me vozi sa starijim bratom. Sećam se da smo ulazili u bolncu. Brat je išao napred ka hitnim intervencijama, majka je išla iza i počela da plače. Bila sam zbunjen zašto? Brzo su me odveli na prgled. Tada sam počeo da buncam, nisam znao gde sam ni zašto sam tamo? Jako uzrujani, hteli su da znaju koje lekove sam uzimao. Ništa sem aspirina. Mislili su da sam drogiran zbog čudnog ponašanja. Dat je nalog da se uzme uzorak spinalne tečnosti. Nalaz je bio Rejev sindrom.

Velikom brzinom su me povezli u Urgentnu bolnicu, sirene su bile uključene. Sećam se da je bolničarka u ambulantnim kolima objašnjavala zvuk sirena. Dali su mi lekove za smirenje. Jako su žurili! Mnogo toga se ne sećam. Ono što se sećam je da smo stigli u sledeću bolnicu. Skočio sam sa nosila i pokušao da pobegnem od bolesti. Bio sam jako vruć i želelo sam da se ohladim. Mogao sam da osetim miris toksina iz mog tela. Mislio sam ako mogu da pobegnem od toga, to bi prestalo. Nisam bio svestan šta mi govore. Legao bih na hladan pod ili potrčao pravo na zid. Bio sam u delirijumu. Mozak mi je otekao i organi su otkazivali. Bio sam na ivici. Sledeće čega se sećam je pokretna traka. Premešten sam na ICU. Sve se zamračilo. Ne sećam se na šta su me sve prikačili. Skliznuo sam u komu. Mojoj majci je rečeno da ide kući. Umreću u najboljem slučaju za par dana. Rečeno mi je da mi je srce stalo više puta tokom naredne nedelje ili dve. Urađeno je skeniranje mog mozga, i pokazano je teško oštećenje, samo je mali deo mozga radio i brzo je propadao! Mozak mi je bio mrtav. NIje bilo nade za oporavak, Bolničarka je bila kraj moje samrtničke postelje, rečeno mi je da su bdeli očekujući da umrem. Sledećeg dana je dovedena porodica da se oproste samnom.

Više nisam bio u svom telu. Prešao sam preko na čudesno mesto čiste ljubavi. Ono čega se sećam su samo delići i parčići. Dočekao me je neko za koga sam mislio da je Isus. Razgovarali smo neko vreme, onda sam odveden na mesto koje mogu opisati samo kao valovitu travnatu livadu bez početka i kraja. Tu mi je rečeno da se odmorim. Koliko sam tamo bio ne mogu da kažem? Tamo ne postoji vreme kakvo znamo ovde. Bio sam svestan svih stvari. Mada nisam video duhove bio sam ih svestan, kako onih živih tako i umrlih. Komunikacija je bila potpuna i bez nesporazuma. Vreme je prolazilo, onda je Hrist došao po mene. Bio je otsutan, nije bio? Sam na tom prelepom mestu bio sam zadovoljan. Pitao je da li hoću da se vratim da živim? Kako sam odgovorio "NE, hoću da ostanem ovde." Nežno i mirno, kad sam odgovorio, rekao je pre nego što odlučim želi nešto da mi pokaže. Budućnost mog života ako se vratim. Od trenutka povratka do zadnjih trenutaka na samrtničkoj postelji. Sve sam video! Sve! Značenje, događaje, bol, tugu. Ne samo to, već zašto smo ovde! Da treba da ispunim svoju svrhu i koliko je važan moj povratak za celo čovečanstvo i uticaj na sadašnjost, budućnost i život posle smrti. Kako svaka stvar koju uradimo ili ne uradimo utiče na sve druge stvari, na svakoga. Kako sva ta mreškanja oblikuju vreme i prostor. Ništa nije skriveno!!! (imao sam uvid u budući život). Nije da je svaka stvar zapisana u kamenu. Predodređeno je? ili nije? Sve što radimo je važno!! Od najmanjeg do najvećeg. Ustvari najmanje u našem ljudskom shvatanju je važnije nego što uzimamo u obzir u svom ljudskom iskustvu. Video sam sve stvari, ništa nije sakriveno. Mada sam video velike patnje u svom životu raumeo sam njihove implikacije. Zaista ne mogu da opišem šta hoću da kažem našom ograničenom razmenom misli. Reči neće i ne mogu to. Molio sam da se vratim u moje telo, mada sam znao kako ću se užasno osećati i žestoke borbe koju ću morati da izdržim.

Iznenada sam opet u svom telu. Osećao sam se užasno!!! Bolničarka koja je bdela se prenerazila kad sam iznenada okrenuo glavu trznuvši se prema njoj! Skočila je! Nisam mogao da govorim, ni da se pomeram. Kako sam pomerio glavu nemam pojma? Jer nisam mogao ponovo da je pomerim. Mogao sam da vidim ali nisam uopšte dobro čuo. Govorila mi je vrlo glasno, mogao sam da zaključim po zvuku i naprezanju. Nastavila je da pokušava da dobije od mene odgovor. Nisam mogao! Bilo sam prestravljen! Nisam znao gde sam, ni ko je ona, ko sam ja, zašto se osećam bolesno nesposoban da se pomerim, ni zašto je kuckala njenim pesnicama po mojim grudima? To je JAKO BOLELO! Moje grudi su bile povređene od više puta vršenog oživljavanja. Onda je stavila svoje prste u moju ruku poklapajući ih njenom drugom rukom. I to je bolelo jako mnogo! Nežno mi je zatražila da stisnem njene prste. Pokušao sam ali nisam bio u stanju. Uz mnogo sugestija, konačno sam uspeo da to učinim jako slabo, ona je morala da mi pomaže njenom rukom, ali uspeo sam. Ona je odmah otišla na telefon da pozove doktora. On nije hteo, kaže, nema šanse da sam reagovao. Svi testovi su pokazali da mi je mozak mrtav i da ću uskoro umreti. Ja sam se to verovatno samo trgnuo, ili imao mini napad.

Posle nekoliko sati i na njeno insistiranje on se konačno pojavio, ali ja sam pao nazad u komu. Ona je učinila sve što je mogla da me održi budnim. Udarala je pesnicom po mojim grudima, govoreći mi da ostanem budan dok dođe doktor. Kada je došao, prišao mi je posle rasprave sa bolničarkom. Nisam mogao da reagujem drugačije do da otvorim oči. Usmerio mi je svetlo u oči, to je mnogo bolelo! Mogu reći da je bio iznenađen. Pozivajući me po imenu pokušavao je da mu stisnem prste. Učinio sam to samo da bi me ostavio na miru. . . To je sve čega se sećam. Rekao mi je da nastavim da spavam. Sledeće čega se sećam je ljubazna bolničarka. Bila je tako lepa i njene oči od nežne brige i ljubavi. Dodirnula me je nežno i brižljivo. Sviđala mi se. Pokušao sam da zaplačem, ali to je izazvalo hropac i gušenje. Sve cevčice u mom nosu i ustima, i moja pluća puna upale od prikovanosti za krevet mi nisu dozvolili ni da zaplačem bez bola, i čak su izazvale zastoj srca. Samo su suze mogle da teku.

Pokušala je da me uteši. Rekla mi je gde sam i da sam jako bolestan dečak. Da skratim priču, kako sam se oporavio u bolnici, za oko mesec i po dana, rečeno mi je da sam sretan što sam živ, i ne samo to, već i što govorim, hodam i druge stvari. Nisam mogao da razumem zašto mogu da vidim duhove a drugi ne mogu. Nisam govorio o tome. I danas ih osećam. Mogu da lečim dodirom, ali zbog religije i reakcije drugih na moje sposobnosti izabrao sam da ih ne koristim. Sada mi je 46 godina i duboko sam pogođen onim što se dogodilo. Potisnuvši sve to da bih se uklopio u društvene, kulturne i religiozne norme živeo sam život razočarenja. Nezadovoljan i snažno vođen da budem ono ko i šta jesam sada to prihvatam. Problem je da sam vežbao um da budem čovek u takozvanom normalnom značenju. Svaku pomoć koju mogu da dosegnem, ili pomoću kosmičke Božije volje dozvoljavam u svom umu. Svakome ko može, ili je vođen istinom i duhom vaša pomoć se očekuje. Ja sam sada ovde da učinim ono zašta sam pozvan.

Koje ste emocije osetili tokom iskustva? LUBAV, RADOST, Jedinstvo.

Da li imate osećaj posebnog znanja, univerzalnog reda i/ili svrhe? Da, Svi duhovi živi ili mrtvi, budući ili prošli su jedno. Sva svrha i život kao i naše poreklo, sadašnjost, prošlost i budućnost su mi pokazani.