Opis iskustva:


Bio sam saputnik u vozilu u Dalasu, Teksas, kada je naišao kombi preko žute linije i sudario se spreda sa nama. Moj pojas je pukao i glava mi je proletela kroz vetrobran, i kada su stigla ambulantna kola nisam disao. Stvarno je bilo komično što sam imao amneziju kada sam stigao u bolnicu i nisam mogao da se setim ko sam, i trebalo je nekoliko nedelja dok mi se vratilo sećanje. Zadnje čega se sećam je oko dve nedelje pre saobraćajne nesreće, bio sam u apoteci sprovodeći moje istraživanje tržišta za letnji fakultetski posao sa mojom prijateljicom. Moje sećanje na iskustvo blizu smrti došlo je par meseci kasnije dok se moje sećanje na nesreću nikad nije vratilo u potpunosti. Sećam se jutra kad se nesreća dogodila i IBS-a ali do danas, 25 godina kasnije, ne mogu da se setim samog sudara. Osećam to kao poklon.

Polomio sam u vratu gornja dva pršljena, i doktor je rekao da je čudo što sam živ i da još uvek mogu da hodam. Rekao je samo jedan milimetar u bilo kom pravcu preloma i ne bih bio ovde danas. Kako god, moje sećanje se spontano vratilo tačno do pre sudara i tačno posle sudara kada sam shvatio da lebdim iznad olupine automobila. Imao sam izmenjenu vrstu viđenja, jer iako sam bio iznad auta mogao sam da "vidim" untar vozila nekom vrstom "super viđenja". Video sam svoje telo i telo moje prijateljice za volanom. Nisam imao nikakvu emociju prema onome što vidim. Imao sam smiren osećaj ravnodušnosti i sećam se da sam gledao na svoje telo kao da je džemper ili odelo koje sam nosio i sada sam ga odbacio. Sećam se da sam mislio "Bilo je lepo biti Tomas" kao da je to bila zabavna ekskurzija, taj ljudski život. Onda se sećam da sam bio brzo transportovan gore, lakoćom i brzinom koje su prkosile svemu i nisam više mogao da vidim saobraćajnu nesreću. Nisam mogao ništa da vidim ali mi nije bilo važno. Gledanje je iznenada izgledalo kao neka primitivna alatka jer sam se osećao umotan u neku vrstu "spoznaje" koja prevazilazi ljudska čula.

Bio sam svestan prisustva koje je odmah bilo blisko i puno ljubavi, i ljubazno, i svemoćno, i tako ogromno da nikad neće biti odgovarajućih reči da opišu tu stvar. Moja prva misao je bila "Zna moje ime!" Bio sam zaprepašćen da ta neverovatna sila zna moje ime! Bilo je uzbudljivo i uveseljavajuće da je nešto tako ogromno i važno uložilo napor da zna sićušnog mene. Osećao sam se kao mala beba koja se njiše u toplom zagrljaju svoje majke. Osećao sam se zaista sićušnim i bespomoćnim ali potpuno opušten i pun poverenja. Znam da je ta pojava svemoćna i da zna sve, i da će sve uvek biti u redu bez obzira šta se ikada desi. Postao sam svestan da me pojava opominje na dijalog. Sećam se delova i komadića "razgovora" bez reči. Sećam se da sam postavljao pitanja i dobijao odgovore. Prvo pitanje koje sam postavio je bilo jako drsko. "Zašto ima toliko patnje tamo dole?" (misleći na zemlju). Odgovor je bio smeh. tako radostan smeh. Radostan smeh kao kad se majka smeje neverovatim pitanjima koje samo mala deca mogu da postave. Smeh je sledilo nešto kao: "Zar ne znaš da imam moć da uklonim sav bol? Mogu da premotam unazad univerzum i započnem sve opet iz početka samo jednom željom. Bol ostaje iza, na zemlji. On ne nastavlja put sa nama, ali lekcije koje naučimo iz toga su večne" Odmah sam to prihvatio bez sumnje. Sećam se da je bilo još mnogo više. To je kao jedan večni trenutak koji izgleda da traje jednu sekundu isto kao i celu večnost. Pokazane su mi mnoge stvari i mnoga područja i mnogo duhova ljudi i drugih bića. Bilo je magično. Ovo je najteži deo da se ispriča jer je ovaj deo iskustva bez reči ali ispunjen slikama koje se ne mogu preneti. Iskreno osećam da takve stvari nisu za ovaj svet i nikad se pravilno ne mogu objasniti ili izložiti u ovom svetu. Kao dete koje se nada savršenom Božićnom poklonu i ima mnogo zamisli u glavi, i do jutra ne može nikako biti sigurno šta će to biti. Dok ne dođe naš trenutak osećam da nam odgovori koje tražimo nikad neće biti potpuno otkriveni što nas tera da imamo vere koja nas tera da se menjamo.

Iznenada mi je dato da biram. Mogao sam da se vratim na zemlju u ljudsko telo u kome sam živeo ili mogu da ostanem u ovim oblastima. Hteo sam da ostanem zauvek i izjavio baš to. Ponovo mi je pokazana scena sudara i video sam moju prijateljicu kako joj krv curi iz nosa i ona se borila za dah i krv je pravila klobuke iz njenog nosa kako se vazduh probijao. Po prvi put za vreme ovog iskustva osetio sam zabrinutost. Osetio sam da treba da joj pomognem. Bio sam zabrinut šta će da joj se desi. Okrenuo sam se Pojavi i rekao da hoću da se vratim i Pojava je rekla da mogu da se vratim ali treba nešto da uradim. Moram da dam obećanje pre nego što me pusti da se vratim. Dao sam obećanje i zakleo se svojim srcem, svim svojim moćima, obećavao sam i obećavao. Sledeća stvar koju znam je da sam bio nazad u telu, a telo je nekontrolisano izgovaralo "Oh Bože. Oh Bože. Oh Bože". To je bila zadnja stvar koje se sećam pre dolaska u bolnicu. Do danas ne mogu da se setim šta sam obećao da ću uraditi. Verujem da ne treba da se sećam kognitivno obećanja već umesto toga ono je na neki način upisano u mom srcu, ili kodirano u DNK kao program koji sam pristao da ubacim u sebe. Verujem šta god da je, to je dobra stvar. Moja prijateljica je pretrpela jaku povredu nerava i tri godine smo brinuli jedno o drugom često se šaleći da od dve oštećene može da se sačini jedna cela zdrava osoba koja može sve da radi. Suprotno svim savetima lekara i brizi roditelja oboje smo se te jeseni vratili na fakultet i pomagali jedno drugome kroz jako teška vremena.

Verujem da sam se vratio drugačiji. Verujem da osoba koja sam bio pre IBS-a više ne postoji i da je novo ja zauzelo njeno mesto. . . bolje ja. Ljubaznije ja. Ovog Juna biće 25 godina od automobilske nesreće i u zadnje vreme osećam duboki smisao važnosti i hitnosti, i nedavno sam počeo da tražim IBS na internetu. Takođe verujem da sam se vratio sa nekim paranormalnim sposobnostima koje nisam pre imao ili su verovatno bile uspavane. U zadnje vreme imam snove da mogu da lečim ljude rukama, i u zadnje vreme sanjam moj IBS i svetove koje sam posetio. Ponekad osećam da verovatno prilazim tom svetu ponovo i da mi nije ostalo mnogo vremena ovde na zemlji, ali reći ću vam, više sigurno nije važno da li ću živeti još dva dana ili dve decenije ili dvesta godina! Takođe znam, da to da li je iskustvo bilo "stvarno" ili ne uopšte nije važno. Ono me je promenilo, i izmenilo je ceo moj život na bolje. Jako mi je drago da sam pronašao ovaj veb sajt jer se zaista osećam pozvanim da ispričam ovu priču. Podelio sam je sa bliskim prijateljima i ponekad sretnem ljude i znam da treba da im kažem šta mi se dogodilo. Mislim da je to najbolje koliko se sećam. Tek mi se u poslednje vreme vraća na mnogo načina i osećam da se nešto važno dešava upravo sada što je povezano sa IBS-om. Možda se bliži vreme da učinim ono što sam obećao. Samo se molim da sam spreman, voljan i sposoban da učinim šta god ona Uzvišena i divna Pojava želi od mene da učinim, jer znam da bez obzira na sve, ta Pojava zna svakog od nas na zemlji po našem imenu, i zna sve o nama i sve nas bezuslovno voli. Hvala što ste mi dali priliku da podelim ovu priču. Mir, Svetlost i Smeh!

Da li ste imali osećaj posebnog znanja, univerzalnog reda i/ili svrhe? Da, Saznao sam da sve što se događa mora da se dogodi jer ima razlog, previše složen da bi ga mi razumeli, ali bez obzira kako stvari bile grozne i kako užasno svet izgledao, da će sve na kraju biti u redu, uvek i zauvek.