Opis iskustva:


Imala sam težak porođaj pri rođenju naše prve ćerke 23.Septembra 1970. Bilo mi je samo 19 godina, sitna sam rastom a beba je bila preko 3,5 kg. Posle više sati porođaja doktor je konačno uradio carski rez. Kasnije mi je rečeno da sam krvarila na operacionom stolu i da su se doktori uplašili da su me "umalo izgubili". Ali nisam tada imala moj IBS. To se desilo 10 dana kasnije.

Bila sam kod kuće sa mojom porodicom (mama, sestra i tata) jer je moj muž bio u vazduhoplovstvu, i bio je na obuci udaljen nekoliko država. Imala sam moju prvu anafilaktičku reakciju, doktori pretpostavljaju da je to verovatno pozna reakcija na lekove koje sam dobila pri porođaju. Moja sestra i majka su me odvezle u bolnicu (tad nije bilo 911) i pri dolasku sam proglašena klinički mrvom. Sećam se da su me odvezli u sobu za hitne intervencije i bila sam gore u uglu sobe gledajući sebe na stolu... Moje telo je bilo okrenuto licem na gore i oči su bile otvorene, ali slepe. Videla sam dovoljno na TV-u da znam da sam "mrtva." Takođe se sećam da sam videla moju majku i sestru iza vrata sobe za hitne intervencije kako pokušavaju da gledaju unutra kroz mali prozor na vratima. (Rekla sam im da sam ih videla i mogla sam da opišem gde su bile, kako su izgledale i šta su rekle. Nisu mi verovale... moja sestra je rekla, "Ali bila si mrtva. Videle smo te!" Posle te reakcije nikom više nisam rekla dugo godina.)

I mada se to desilo pre 34 godine još se toga živo sećam. Nisam imala iskustvo tunela, već sam pre bila obavijena predivnim svetlom ljubavi i znala da me Isus drži u krilu kao dete. To je osećaj bezuslovne ljubavi, najbliže tom što mogu je ogromna ljubav koju osećam za moju malu ćerkicu kada je držim... ali ni to nije isto. Nisam imala retrospektivu života, već smo pre Isus i ja imali jednu zapanjujuću raspravu gde je on strpljivo odgovarao na sva moja pitanja. Jednog se jasno sećam: Nedavno sam završila naporan kurs računanja i dobila sam tačno sva rešenja sem jednog... Htela sam da znam odgovor na to pitanje. Isus se nasmejao i onda mi odgovorio, ne rečima već "znanjem" koje je obuhvatilo ne samo element pitanja, već potpuno razumevanje svih relacionih aspekata uz to pitanje. ON je imao čudesan smisao za humor i jasno sam osetila da On uživa sa nama, ljudskim bićima kao što otac uživa gledajući manje teškoće u koje deca upadaju.

Bilo mo je dozvoljeno da imam potpuno znanje i razumevanje. I sećam se da me je saznanje pogodilo sa potpunom jasnoćom i pomislila sam "Naravno, to je tako očigledno. Zašto svi to ne primećujemo?" Mada mi nije dozvoljeno da zadržim sve pokazano znanje, ima dve stvari koje su mi dozvoljene da zadržim;

1) U odgovoru na moje pitanje u pogledu religija u svetu i koja je "prava", On je odgovorio "Ljudi mi dolaze mnogim putevima" i imala sam potpuno rezumevanje odgovora kojie je mnogo širi nego što se može preneti rečima. Suština nije religija već vera.

2) U odgovoru na moje pitanje zašto smo ovde, On je odgovorio "Da volimo jedni druge". Ponovo razumevanje i značenje NJEGOVOG odgovora je tako mnogo više od reči. Svako od nas je deo NJEGA i voleći jedni druge (i sebe) mi ustvari volimo NJEGA.

Posle ovog što je izgledalo kao da je trajalo satima, ali je bilo samo oko 7 minuta prema bolničkim beleškama, ON me je pitao da li bih volela da se vratim. Osetila sam da ON već zna odgovor, ali me je pitao iz učtivosti. Rekla sam da želim da ostanem ovde da podignem svoju ćerku. Rekao je "Kako želiš" i tog trena bila sam natrag u svom telu. Osetila sam oskudicu u svom telu, i bol, i čula doktora da kaže: "Mislim da se vratila".

Od tog Septembra sam dobila drugu ćerku i četvoro unučadi. Znam da je moja svrha ovde da budem majka/baka i da je ta uloga visoko cenjena od strane BOGA. Tu odgovornost shvatam jako ozbiljno... i mnogo se smejem!