Opis iskustva:


Neću opisivati kako je došlo do toga ali bila sam u malom aluminijumskom čamcu gledajući u ogroman crni zid, znajući da ću udariti za nekoliko sekundi i razmišljala da ću učiniti ono što mogu. Šta se potom desilo uspela sam da se setim tek pre nekoliko meseci. Aluminijumski čamac je udario u baržu, prevrnuo se prema barži i pala sam u vodu udarivši glavom u baržu, potonula ispod, i počela da plivam pokušavajući da nađem stranu na kojoj bih isplivala na površinu.

Gde god bih krenula nisam mogla da nađem izlaz. Nisam mogla da verujem da je ovo način na koji ću umreti. Pomislila sam na mog sina u prvom razredu srednje škole i kako neću završiti sa njegovim odgajanjem i kako će to biti loše za njega i poželela da mogu da ostanem da vidim kako odrasta. Predala sam se, prestala da plivam i odustala a onda ponovo pomislila na Dejvida i pokušala poslednji put. Na koju stranu da krenem? Dešnjakinja sam ići ću na desno. Rukama sam prelazila po metalu onda konačno nije bilo metala okrenula sam se da bih izronila i onda se sećam ekstremne hladnoće zatim potpunog mira i radosti. Čula sam: "ona nema puls, o moj bože, o moj bože."

Tada sam bila izvan tela, tako laka, tako slobodna, tako zadovoljna samim tim što postojim. Svi su bili tako uznemireni, očajnički su pokušavali da mi pomognu, nije mi bila potrebna pomoć. Bila sam dobro i tako srećna, srećnija nego što sam ikada bila. Smirena sa osećajem prihvaćenosti i ljubavi. To je bilo jače od svega što sam ikad osetila. Onda sam shvatila da znam stvari, sve je tako jednostavno, ljudi čine stvari tako teškim, ne moraju da budu. Ono što je privuklo moje interesovanje je shvatanje zašto ne možemo da koristimo u potpunosti potencijal našeg mozga, vov, otvorile su mi se oči, mi imamo znanje ove strane sa nama sve vreme u našoj glavi ali živimo ovde i učimo ono što moramo da bi više razumeli emocionalni bol, fizički bol, potpunu usamljenost, potpunu bespomoćnost, taj deo našeg mozga spava sve dok nam srce bije. Kada naše srce stane vraća nam se celokupno znanje. Svako ko umre vidi i čuje ono što mu je potrebno da bi svoj prelazak prihvatio što je moguće spokojnije. Čekajte ima još čega bih htela da se setim, a onda. . . tako mi je hladno, oh ne vratila sam se, boli me, hoću nazad. Daju mi CPR (nemam puls.) Ovo je najteža škola u koju mogu da idem, još je nisam završila, ima još što treba da učinim, još što treba da naučim, to će sada biti teže, znajući gde sam mogla da budem.

Da li ste dospeli do granice ili ograničavajuće fizičke tvorevine? Ne. Postoji svetlost do koje možete doći i proći sami dok drugima treba asistencija zavisno šta osobi više odgovara. Znala sam da je tamo u daljini ali sam htela da ostanem u dimenziji u kojoj sam bila, da se zaustavim i uzmem znanje koje sam primala. Mi smo u ovom svetu i postoji svet kao ovaj kada pređemo preko u kom mogu da hodam uz vas i osetim vaše misli i emocije. Znam da dolazimo ovde da učimo i upamtimo šta ovde osećamo da bi razumeli tragove drugih dok su ovde a mi smo preko. Najbolje bi to moglo da se objasni. . . ako nikad niste slomili kost ne možete da razumete kroz šta prolazi druga osoba, ali ako jeste onda znate.

Da li ste postali svesni budućih događaja? Nisam sigurna. Bila sam svesna najvećih muka i problema koje je ovaj svet ikad poznao. Znam da će ovde svima biti sve teže i teže. Ovi ovde i njhova deca, unuci i praunuci su najjači tako da mogu da prođu kroz ono što dolazi. Ne sećam se detalja šta će biti.

Da li imate neke psihičke, neuobičajne ili druge posebne darove (sposobnosti) posle vašeg iskustva koje niste imali pre iskustva? Da. Moj zet je umro 2000 god. Nije verovao u život posle smrti. Telefonom sam razgovarala sa sestrom koja je živela u Walnut Creek-u u Kaliforniji. Odjednom mogla sam da vidim žuto kao da je neko stavio žuti papir pred mojim očima. Onda je nestalo i moj sobičak je bio ispunjen mehurićima, hiljadama mehurića. To je nastavilo da se dešava, žuta boja pa hiljade mehurića. Onda sam imala glas u mojoj glavi koji je govorio reci joj, reci joj, reci joj, postao je tako glasan da više nisam mogla da čujem sestru i onda sam rekla: 'Marša, moram da ti kažem nešto što nema smisla, nisam luda ali moram ti reći ŽUTI MEHURIĆI'. Ona nije mogla da poveruje. Bila je sreća, jako srećna. Onda mi je rekla da su jedne večeri ona i njen muž Bob gledali film Hudini. Bob je komentarisao da nema života posle smrti, Marša mu je rekla da će smisliti tajnu reč koju samo oni znaju i ko prvi ode ako ima života posle smrti da nekako doturi tajnu reč onom ko je ostao ovde. Na moje iznenađenje to je bila tajna reč: Žuti mehurići. Ona je to odabrala jer nema nikakvog smisla, niko nikad ne bi izvalio te reči osim ako im neko od njih ne kaže to.

Da li je bio neki, ili više delova iskustva posebno značajan, ili važan za vas? Da, učenje, ono što činimo iz dana u dan deluje na druge ljude koje i ne poznajemo ili nismo sreli. Skrenuti levo umesto desno. Otrići na pretstavu umesto na štraftu, sve što činimo pravi talasiće koji menjaju nešto drugo. Na drugoj strani smo jako međusobno povezani i osećamo se veoma bliski i volimo jedni druge. Ovde u ovim telima mi smo odvojeni jedni od drugih i vrlo usamljeni, zato je bebi potrebno mnogo dodira za življenje. Veoma nam je teško da budemo tako izolovani jedno od drugog. Potrebni smo jedni drugima više nego što pretpostavljamo.

Da li su se vaše veze promenile, posebno kao rezultat vašeg iskustva? Da. Drugačije gledam na prijatelje. Oni se žale na ovo i ono. Mi smo ovde da imamo problem, da ga iskusimo, naučimo iz njega, izrastemo i nastavimo dalje. U vezama... sretnete nekoga... zaljubite se... to se pokvari... date jedno drugom lekciju koju treba da naučite... oboje ispunite smisao veze... ako ostanete budete nesrećni, oni takođe postanu nesrećni, ima još veza koje niste iskusili tako da vaše vreme učenja ovde nije došlo do svog punog potencijala. Ne kažem da neke ne trebala da traju zauvek, ali neke su samo stepenice do nečeg boljeg. Ako se žalite i ne nalazite rešenje radije bih prekinula vezu sa tom osobom, jer namenjeno nam je da učimo i da idemo dalje.

Da li su se vaša religiozna uverenja/praksa promenili, posebno kao rezultat vašeg iskustva? Da. Bog je neophodan u mom životu, crkva može ali ne mora.

Ima li još nešto što bi želeli da dodate u vezi iskustva? Iskustvo mi je otvorilo oči. Nisam više ista osoba. Ponekad mi to nedostaje. Vidim svet drugim očima, svet i njegovo značenje su sada sasvim drugačiji i ponekad malo neprijatni. Sada sa ovim iskustvom ja sam se promenila i promena nije uvek laka, ali znam da je uvek neophodna.