Opis iskustva:


Upotrebiće cevčicu i kroz moju nogu nekako doći do ugruška iza mog srca, nisam čuo šta još treba da uradi, ponovo sam izgubio svest, i mada sam i dalje bio u komi mogao sam povremeno da čujem šta se dešava oko mene, samo nisam mogao da se pomerim ni da kažem bilo šta. Znam kada se desila operacija, počeo sam da se budim kada je cevčica bila u meni, i bili su usred operacije. Nisu mogli da mi daju nikakvu anesteziju, jer sam već bio u komatoznom stanju. Čuo sam da neko viče on je ravna linija, onda sam ušao u tamu.

Nisam dugo bio u tami. Mogao sam da osetim da se kećem, ali znao sam da više nisam na stolu. Ispred mene su bile na hiljade boja. Izgledalo je kao da posmatram Auroru Borealis. Onda kao da me je jedna iz duge boja primetila, došla je pravo do mene i podigla me. Mogao sam da osetim da se krećem duž duge kao da je od čvstog materijala, kao na nekim pokretnim stepenicama, osim što sam sedeo. Posmatrao sam boje dok sam se vozio na dugi, i onda kao da je to bio jedan talas, jedna boja me udarila. Bio sam odmah zapljusnut jednom emocijom, emocija je bila jedina koju sam mogao da osetim, onda je brzo zamenjena drugom kako sam nastavio da primam udarce boja koje su bile čiste emocije. Osetio sam čistu ljutnju, potpunu ljubav, zavist, strah, sreću, i druge koje ne znam da nazovem. Bio sam potpuno uronjen u tu emociju dok sledeća ne proleti kroz mene. Postajao sam deo duge. Znao sam da sam mrtav, ali nisam znao šta da radim. Pogledao sam iza duge na kojoj sam bio i video sam druge duge. Pitao sam se da li su drugi ljudi na njima. Mogu reći da su boje počele da blede, kao i osećanja koja su izručivale u mene. Konačno sam stao kao da sam na pristaništu. Ustao sam i sišao sa duge. Bio sam u nečem što je izgledalo kao maglovito sivo područje. Izgledalo je skoro kao da je unutar pećine. Video sam figuru da mi se približava i počeo sam da se osećam bolje.

Figura je bila moj preminuli ujak. Stao sam pred njim i on mi je rekao da nisam tamo gde bih trebalo da budem. Pogledao sam okolo i video vrlo sjajno svetlo u daljini na mojoj desnoj strani. On mi je klimnuo glavom i rekao da je to nebo. Pogledao sam nazad ka njemu i on mi je pružio svoju ogromnu ruku. Kada sam je uhvatio, mogao sam da vidim stvari u svom umu, moj um se ispunjavao znanjem. U tom deliću sekunde kada je on dotakao moju ruku, saznao sam sve što može da se zna, ili što će se saznati, osim jedne stvari. Pogledao me i rekao da imam izbor. Mogu da idem u svetlo i nebo, rekao je da će me odvesti tamo, ili da se vratim nazad pošto još nije bilo moje vreme.

U trenu sam bacao prekrivače sa moje glave. Bio sam nazad u bolnici, okružen drugim mrtvim ljudima koji su čekali u bolničkoj mrtvačnici. Otvorio sam oči, osećao se dobro. Čuo sam krik od koga se ledi krv u žilama i video medicinsku sestru kako beži iz prostorije. Nekoliko minuta kasnije grupa ljudi je došla u mrtvačnicu.

Kasnije sam saznao da sam bio proglašen mrtvim i bio u tom stanju 32 minuta. Takođe sam saznao da je 14 nas iz moje škole navuklo Spinalni Meningitis. Ja sam jedini preživeo zarazu. Bio sam broj 14. Testirali su me na zarazu, ali nije se mogla naći u mom telu. Tražili su da ostanem u bolnici dodatno još dve nedelje da otkriju šta se desilo i zašto sam živ.