Opis iskustva:


Klizao sam se niz padinu brda prekrivenu lišćem koje ju je činilo klizavom. Klizao sam i preko slomljenih krhotina čaša i flaša. Prvo nisam bio svestan povrede. Prešao sam oko deset metara pre nego što sam primetio vlažnost na donjem rublju. Prvo sam pomislio da sam se upiškio pošto mi je bilo 6 godina i to nije bilo neka nepoznata pojava. Spustio sam prednji deo mojih pantalona ali nije bilo urina. Onda sam pomislio da sam se ukaljao. Tako da sam opipao zadnji deo pantalona odmah iznad pojasa. Povukao sam natrag ruku i shvatio da ima krvi na njoj. Prešao sam još 6 metara i pozvao moju sestru koja je bila ispred mene. Pružio sam ruke i uhvatio se za metalnu ogradu, jer sam se već osećao slab. Imao sam veliku posekotinu u visini mog pojasa i krv je isticala vrlo brzo. Preklopio sam ruke i prislonio nadlanicu preko posekotine koja je bila prekrivena zarđalim ljuspicama. Trebalo je 10 minuta da se pojavi moja majka, onda još 5 minuta do doktora. Još 20 minuta do bolnice i još 5 do operacione sale. Računam oko 40 minuta neprestanog krvarenja, dok nisu počeli sa transfuzijom. Isticala je brže nego što su mogli da očiste ranu pre nego što su mogli da je zašiju.

Kako sam ležao na operacionom stolu mogao sam da gledam stopala i kolena doktora i bolničarki. Trepnuo sam i video njihova lica. Ponovo sam trepnuo i video njihove glave odozgo. Trepnuo sam i video ih 6 metara odozgo. Trepnuo sam i bio sam 15 metara iznad. Mogao sam da vidim kako rade na meni, isušuju ranu i bili su vrlo brzi. Trepnuo sam i putovao sam (plovio) kroz maglu ili oblak. Onda sam bio u tamnom prostoru kao noću. Nije bilo crno kao katran, mogao sam da vidim maglu pri tlu. Nisam hodao, klizio sam napred. Video sam plavo/belu svetlost. Vrlo sličnu svetlosti zvezde ispred mene. Onda sam pogledao na levo i video moju baku koja je umrla kada mi je bilo 9 meseci. Takođe sam video sve moje pokojne rođake sa njom, hiljade njih. Bili su u providnom duhovnom obliku. Eterični ako želite, a opet mogao sam da razabram lica. Mogao sam da vidim kroz njih. Svi su me zvali da dođem kod njih, sa njima. Rekao sam im da sačekaju prvo moram da idem do svetla. Tada sam znao sve što se ikada desilo na svetu. Sve što će se desiti u budućnosti i sve što se dešavalu u tom trenutku bio sam jedno sa Bogom ili Kolektivnom dušom, Ocem neba, Višom silom. Kako god želite da to nazovete. To je bila savršena ljubav. Svetlo je postalo sjajnije od sunca kako sam prišao bliže. Prošao sam kao kroz tunel. Na kraju svetlo se slilo u ljudski oblik. Nije mi bio poznat ali posle sam godinama razmišljao o tom liku i shvatio da sam to ja u dobu od oko 40 godina. Onda mi se obratio mojim vlestitim glasom odrasle osobe. Rekao je da sam ovde prerano. Potvrdio sam da jesam. Upitao me je šta želim da učinim? Odgovorio sam da treba da se vratima nazad. Pitao je zašto želim da se vratim nazad? Rekao sam ne želim, ja treba da se vratim. Zašto treba da se vratim? Rekoh ako se ne vratim to će ubiti moju majku. (Nisam mislio da će je to brzo ubiti, već sporije tokom godina neće podneti što me je izgubila.) Upitao je - pa dobro da li si siguran? Odgovorih da jesam. Ok i brzo kao kad pucnete prstima bio sam nazad na operacionom stolu. Zažalio sam što sam doneo tu odluku mnogo puta tokom godina kada je život postao nepodnošljivo težak.

Da li ste imali pregled prošlih događaja iz svog života? Da. Do tada je proteklo samo 6 godina moga života, tako da nije bilo mnogo toga da se osvetli ili pregleda. Međutim naučio sam da sve što učinimo u našim životima ponovo proživimo kada umremo. Ponovo osetimo svaku situaciju u kojoj smo ikada bili. Takođe osetimo svaki učinak koji smo imali na druge ljude. Tako ako udarim nekog osetim i šta su oni osetili fizički/emotivno/duhovno kada sam to učinio. Takođe sam mogao da zaustavim i kažem da li ta osoba govori istinu ako bih to odlučio.