Opis iskustva:


Kada mi je bilo 7 godina, imao sam iskustvo smrti, nisam imao prethodno stvorene pretstave o "Zagrobnom životu", "Bogu", "Nebu", nisam čak ni razmišljao o takvim stvarima. Ovo se ponavlja u mom umu mnogo češće nego što mislim da bi trebalo. Sada mi je 50 godina. Još uvek mi je problem da podelim taj događaj koji je to prouzrokovao ili da opišem iskustvo rečima; ovo je najbolje što mogu.

Bio je požar, ja sam bio zarobljen. Bio sam siguran da ću umreti i znao sam u svom umu da je to kraj svega. Nisam umro i izašao sam napolje. Bio sam na svojim nogama, u stanju da hodam i trčim. Sećam se da sam čuo spasioce da nešto viču o meni, i: "Uhavatite ga." Tada sam se orjentisao šta se događa oko mene. Bilo je ljudi svuda okolo i petorica su mi prilazili sa očiglednom namerom da me zgrabe, ali izgleda da su oklevali da me dodirnu. Izgledalo je čudno, nisam shvatao, i izraz njihovih lica, jednostavno nisam shvatao. Vikao sam dok sam plakao: "Treba da idem kući!" i trčao sam okolo i prošao trojcu. Onda sam osetio da sam zgrabljen, neko je obavio svoju ruku potpuno oko moga struka i podigao, i onda držao moje noge svojom drugom rukom. Sećam se kako sam pomislio da je čudno što nije dotakao moje ruke ili bilo koji gornji deo tela. Još sam mogao da ih pomeram u borbi da pobegnem, tako da sam to činio. Hteo sam da odem kući. Momak koji me je držao je počeo brzo da hoda hitajući ka jednim ambulantnim kolima govoreći mi: "Ne možeš takav da odeš kući. Treba da pođeš sa nama." Borio sam se sve vreme do tamo. Mogu reći da ga je frustriralo što to radim i mislio sam da će me pustiti ako tako nastavim. Doveo me je pred prednja suvozačeva vrata i zgrabio veliiki retrovizor i okrenuo ga tako da mogu da vidim sebe i rekao mi: "GLEDAJ". Sećam se da nisam prepoznao šta vidim, i stavljajući ruke na lice da obrišem ono što sam mislio da je znoj, skinuo sam svu kožu sa lica lako kao da je mokra maramica. Ono sledeće čega se sećam je pravi početak onog što želim da podelim.

Nisam mogao da zamislim kako je bio izobličen gornji deo moga tela, zbog čega su, shvatio sam kasnije oklevali da me dodirnu i zgrabe, nije bilo načina da to učine a da ne nanesu još ozleda. Kada sam ponovo otvorio oči bio sam u ambulantnim kolima na pola puta do bolnice. Tu je neko bio nagnut nadamnom sa onim šok pločicama s namerom da ih stavi na moje grudi, hteo sam da dignem ruku i da ih sklonim, ali nisam mogao. Glasno i jasno sam rekao "Nemoj" i onda dodao "To boli", nekako sam imao sećanje da sam već bio šokiran prethodno. Oni su u najvećoj žurbi obavljali mnogo stvari na meni. Nisam imao bolove. Jedan od njih me je uveravao "Bićeš OK". Rekao sam "Znam", jer sam znao.

Ne sećam se koliko je vremena prošlo od kad sam bio pred ogledalom do otvaranja očiju u ambulantnim kolima. Moje iskustvo tokom tog vremena nije dugo trajalo, ali nalazim da mi je teško da ga ispričam

Sećam se da sam bio u prostoru/mestu koje je bilo vrlo pretrpano drugima. To nije bilo telesno prisustvo, ni vizuelno, to je bilo neko neopipljivo znanje da su tu drugi, osećaj prisustva. Bio sam slobodan da se krećem i činim šta god želim. Drugi su odavali osećaj da ja tu ne pripadam. Moje prisustvo ih je izgleda uznemirilo. Nisu bili u stanju da učine ništa jer su bili opterećeni sa "grehom?", ili kako sam vremenom razumeo, oni su se borili sa voljno počinjenim lošim delima. Oni su čekali na pomoć da se reše svojih tereta kako bi mogli da nastave u miru, ili ka onom što je napred. Shvativši to, moj fokus je bio na to napred, ja nisam imao teret i bio sam slobodan da se "krećem" kako sam želeo.

Bio sam zaustavljen od nekog za koga sam pomislio da je moja baka. Ona je govorila/mislila na Španskom. Mogu tako da kažem mada to nije bilo važno tamo. Svako je razumeo svakoga, nije postojao jezik. Ona je shvatila šta sam pomislio ko je ona i izrazila ljubav i brigu za onog kog sam pomislio da je ona, ali me nikad nije ispravila. Takođe je zračila ljubavlju i brigom za mene. Mislim da je ona bila bakina majka ili njena baka ili ne znam. Ne kažem da verujem u ili ne verujem u, ali ona je bila anđeo, pazila je na život moje bake i moj takođe. U to sada verujem. Verujem da anđeo nije pojedinačna osoba/entitet već vrhunac brige koje ću na kraju postati deo. Obraćala mi se sa "dete moje", kao što je uvek činila i moja baka. Ona nije bila kao drugi jer je bila slobodna kao ja i mogla je da "pomogne" kao što su hteli i drugi ali nisu mogli. Ona je takođe znala šta ću videti/dobiti i gde svi idu. Ona mi je dala do znanja da to još "za sada" nije mesto za mene. Nije bilo reči, ali ono što mi je tada iskomunicirano, u jednoj misli sa mnogo značenja, mojim rečima bi bilo: "ako odem gde pokušavam da odem, odatle ne mogu da se vratim. To je dobro/prijatno mesto gde želim da budem, ali moram da se vratim i završim moj život jer za njega postoji svrha." Tada sam shvatio gde sam, i da sam ______. Jedina stvar koju sam onda hteo da znam je, koja je svrha? Odgovorila je da nije moje da to znam, ali sve će biti uredu/OK. Što sam shvatio ne samo za povredu koju sam upravo doživeo, već ceo život.

Onda sam bio izvan moga tela iznad ambulantnih kola. Nisam se spustio sa oblaka ili nešto slično, samo sam bio tamo. Prepoznao sam ulicu i okolinu i znao sam gde idemo, u bolnicu. Trenutno sam mogao da osetim sebe, udahnuo sam i otvorio oči.

Moj život je sigurno bio drugačiji od onih oko mene. Nisam bogat, slavan, niti mi dobro ide, ali sam ispunjen iskustvom. Izgleda da imam drugačiji tok misli od većine drugih. Ne bih to nazvao srećom, ona bi mi donela dobitak na lutriji, ali ja znam da će sve uvek da se razreši. To je moja vera. Znam da imam anđela čuvara u svom životu od kad smo se sreli. Živim svoj život ne sakupljajući teret. Živim bez straha od smrti, ovde sam sa razlogom, imam svrhu.

Preko 160 šavova, presađivanje kože, 13 sati operacija, 6 nedelja izolacije, još uvek sam živ. Ako čitate ovo i znate ko sam ja, molim da me ne suočavate sa tim. To je još uvek jedno neprijatno sećanje.