Opis iskustva:


Bilo mi je 10 ili 11 godina. Na rolerima sam se spuštao niz padinu Central parka oko Metropoliten muzeja i približavao se jezeru sa nekom statuom Alise u zemlji čuda koja je bila sa desne strane. Zahuktali biciklista je vozio u pogrešnoj traci, umesto da bude sa leve strane brda. Mislio sam da će pogledati gore ali nije.

Za mene, incident se dogodio u rascepkanom usporenom pokretu. Probudio sam se u tunelu sive boje koji je još bio obojen i kestenjasto i crveno. Blago sam se kretao na gore pod uglom od 5 do 10 stepeni, ali nisam hodao. Kretao sam se dovoljno sporo da vidim 8 do 10 mojih crno belih fotografija, okačenih kao u nekom umetničkom muzeju s leva na desno. Mada sam imao osećaj da je 'ovo kraj' to se uvuklo logično u moje misli ali bez ikakvih paničnih osećanja u vezi sa tim. Svetlost je bila topla i primamljiva. Pomislio sam da to ne bi bile fotografije koje bih s pažnjom odabrao ali onda sam se predomislio. Rekao sam sebi da su to tačni 'izvadci' iz mog života, i predstavljali su super-sintezu.

I onda su mi otkrivene dve istine. Prvo otkrovenje je bilo da sve što sam uradio, uspeh ili neuspeh nije do mene, jer je sve unapred zapisano. Ja sam samo izvršavao scenario. Sve do najmanjeg detalja mi je predodređeno. To mi je donelo olakšanje jer sam se lagano pitao da li će moja loša dela kao krađa žvake iz prodavnice ili tuča sa mojim mlađim bratom naškoditi mojim šansama da stignem u nebo.

Drugo otkrovenje me na neki način obmanulo. Svi ljudi, ili većina, idu u 'nebo' uključujući silovatelje, ubice, itd. Mogao sam da osetim da nešto kao 1% do 3% ne ide u nebo, ali nisam mogao da shvatim kako svi drugi mogu. U svakom slučaju, prihvatio sam odmah oba otkrovenja mada na zemlji nekako se ne bih složio sa drugim otkrovenjem. Onda sam pustio i prihvatio svoju sudbinu.

Stigao sam do izvora tunela. Tu su bila kao bez obeležja zvezdane kapije, prstenasta vrata. Nisam ih mogao dobro videti osim da su bila nekih 16 metara iza figure od svetla. Figura od svetla je bila kao čovek ali višlji od mene. Mogao sam da naslutim njegove ruke i lice i možda noge, ali nisam mogao da vidim nikakve detalje. Mogao sam samo da vidim svetlost. Rekao je 'Zdravo Pol. Da li znaš zašto si ovde?' Odgovorio sam 'Da' jer sam imao i previše vremena da shvatim u tunelu. Želeo sam da ga impresioniram i zbog svoje nestrpljivosti hteo sam da odmah pređemo na stvar. On je rekao nešto uz beleške i klimanje i jedno o.k. Posle, kako se činilo 4 do 6 secundi, izgledalo je da očekuje potvrdu kao oni dostavljači sa blututom zakačenim na uvo. Onda je dobio poruku i rekao 'Žao mi je nije tvoje vreme.'

Za sve to vreme je govorio bez usta i zvuka. Govorio je direktno u moj um. Bio sam razočaran jer su događaji iz mog života učinili da želim da ostanem ovde. Svetlost je bila tako gostoljubiva i prijatna. Pao sam na kolena i molio: 'Molim vas, molim pustite me unutra! Molim vas!' Preklinjao sam tako jako da je on nevoljno pristao da pogleda da li je za mene moguće da ostanem. Rekao je: 'Sačekaj' i onda otišao na levu stranu. Onda sam primetio da su u mraku tamo možda 3, 4 ili 5 drugih svetlih figura nekih 10 do 15 metara dijagonalno od nas. Otišao je do njih. Nisam mogao da čujem nikakav zvuk ali mogao sa da vidim da se raspravljaju, šireći ruke, pokušavajući da ubede jedni druge. Posle nekih 10 secundi ruke su se spustile. oni su i dalje govorili ali mogao sam da osetim da je neki oblik sporazuma postignut. Pet sekundi kasnije, on se vratio i rekao: 'Zaista mi je žao, nije moguće. Nije tvoje vreme. Neki ljudi na Zemlji još ovise o tebi.' Ponovo sam počeo da molim ali pre nego što sam mogao da završim moju prvu reč, bio sam 'puf' otišao odatle.

Probudio sam se nekih 10 metara iznad sebe, dok sam ležao nepokretno dole na ulici. Mogao sam da vidim odozgo četvrtasta ambulantna kola, i da me je nekih 40 do 50 ljudi okružilo dok je medicinsko osoblje radilo na meni. Bio sam u nivou vrhova drveća. Mogao sam tamo da osetim povetarac koji se ne može osetiti ispod. Počeo sam polako da padam kao list sa drveta. Klizio sam levo desno i dole ka mom telu. Skliznuo sam nazad kao što sam svuda čitao o izvan telesnim iskustvima. To spuštanje je trajalo oko 10 sekundi. Bilo mi je zabavno da vidim sebe dole i da letim okolo. Nisam se brinuo.

Onda sam se probudio i otvorio kapke. Mogao sam da vidim ljude iznad mene kako govore ali nisam čuo nekih 15 sekundi. Mogao sam samo da vidim da se njhova usta pomeraju. Onda se zvuk polako vratio kao kad pojačavate ton na kvalitetnom radiju. Onda su ljudi aplaudirali medicinskom osoblju, meni i celom spašavanju. Jasno sam osetio da je smrt samo pelazak. Ne znam da li postoje nebo i pakao, niti da li je to bio neki oblik Boga, ali to je jasno bio neki oblik 'gospodara' koji ima kontrolu nad svime. Znam da je to samo prolaz.

Koja ste osećanja imali tokom iskustva? Spokoj, želju da pređem. Znanje da je to samo prolazak. Da svako ide tamo osim najtežih slučajeva, i da je sve zapisano i da mi samo izvršavamo scenario. Bez odgovornosti za uspeh ili neuspeh, ili bilo šta. Čista predodređenost.

Da li vam je iznenada izgledalo da sve razumete? Sve o univerzumu. Razumeo sam da je to sve zamisao daleko iznad onoga što bi mi mogli da shvatimo. Smisao je življenje/prolazak. Probanje.

Tokom iskustva, da li ste stekli posebno znanje ili informaciju o našoj svrsi? Da, posebno znaje: ne plašite se smrti. Bolja je od života, ali jedna od svrha na Zemlji je samo življenje, zato ne budite nestrpljivi. Sve dolazi u pravo vreme.

Da li verujete u život posle smrti? Nekakav život posle smrti definitivno postoji. Da. Ovaj izveštaj sam poslao kao dokaz. Prolaženje Zemljom je samo prolazak. Postoje drugi. Svuda, nakako. Sve je smišljeno da bude tako.

Tokom vašeg iskustva da li ste sakupili informacije o životnim teškoćama, izazovima i nevoljama? Da. Rečeno mi je da ništa mi ne radimo. Sve je već napisano do poslednjeg zareza

Tokom vašeg iskustva, da li ste stekli informacije o ljubavi? Nisam siguran. Osetio sam da Gospodar na ulazu ima ljubav za ogromnu većinu, čak i za najgore kriminalce. Za svakog.

Šta mislite o stvarnosti vašeg iskustva? Šta mislite o stvarnosti vašeg iskustva? Iskustvo je bilo definitivno stvarno. Proučavao sam neuro-psihologiju iz zabave kad mi je bilo 20 godina i diplomirao na veštačkoj inteligenciji. Razumem kontroverzu kod skeptika. Ali ne mogu da poverujem da se to nije dogodilo. Čak i sa znanjem neurobiologije koje sada imam. Sinaptičko pamćenje je samo pojačalo moju ideju o