Opis iskustva:


Videla sam mračni tunel i počela putovanje kroz njega izašavši kroz vrh svoje glave. Posle puta kroz taj prostor osetila sam olakšanje kad sam videla otvor u prostrano područje koje je izgledalo kao noćno nebo. Nastavila sam da plovim kroz to prostranstvo bez kontrole jer sam osetila da sam vučena ili upravljana kroz taj proces. Nisam osećala nikakav strah na tom stupnju ali sam imala izvesno osećanje radoznalosti gde sam, ali bez straha.

Posle nekog vremena putovanja na ovaj način shvatila sam da su samnom dve žene, jedna starija na mom desnom ramenu (koja je jako mnogo izgledala kao Anđeo Čuvar koga sam videla kad mi je bilo pet godina) koja je bila veoma mirna i tiha i sredovečna žena tamne kose na mom levom ramenu koja je bila uznemirena i neprestano je ponavljala: "Nije vreme! Nije pravo vreme, oh ne..."

Onda sam počela da vidim tačku svetlosti u daljini i shvatila da putujemo jako brzo ka njoj. I kako smo to činili svetlost je bivala sve veća i veća. Boja je bila vrlo posebna sjajno bela, veoma čista.

Kako smo se približili svetlu videla sam na desetine hiljada bića odevenih u bele haljine sva licem okrenuta Svetlu kako pevaju muziku kojoj sličnu nikad pre nisam čula. Bili su u službi Svetla i očigledno "pevali" pohvale Svetlu. Svetlo je bilo ispunjeno najneverovatnijim, neodoljivim i neopisivim osećajem LJUBAVI. Onda sam došla pravo ispred Svetla i Svetlo je reklo muškim glasom, čvrsto i direktno, kazavši samo "Vrati se nazad!" Bila sam vrlo samouverena i rekla Svetlu: "Kako to misliš? Ja hoću da ostanem ovde! Hej!" Svetlo je onda ponovo progovorilo i reklo: "Vrati se! Imaš još mnogo da naučiš." Momentalno sam bila šokirana prepoznavanjem da nemam izbora i ispunjena tugom zbog odlaska, brzo doletela nazad, ušla kroz vrh glave, postala svesna u kolima hitne pomoći i čula bolničara kako kaže "Preživeće nadamo se."