Opis iskustva:


Imam 65 godina i ovo mi se dogodilo 1977 god. kada mi je bilo 26 god. Poreklom sam iz mesta Isfahan, koje je u centralnom Iranu, oko 500km južno od prestonice Teherana. Poslušao sam savet prijatelja i prihvatio posao u gradu Mashad, koji je u Severo-zapadnom Iranu, oko 1200km od Isfahana. Tog dana sam vozio nazad od Mashad ka Isfahanu na odmor od nekoliko dana i posetu mojoj porodici. Pošao sam veoma rano ujutro oko 2h. U to vreme put nije bio dobar i nije bilo autoputa, samo dvosmerni put. U nekom momentu tokom putovanja kada sam bio blizu grada Ghoochan, primetio sam vozilo iz suprozne trake u mojoj traci i farovi su bili usmereni pravo prema meni. Pokušao sam da se držim što više desno da izbegnem sudar ali put je bio uzan. Sudario sam se direktno sa tim vozilom. Moj auto se prevrnuo nekoliko puta i sleteo kraj puta, skoro metar niže od samog puta. Moje povrede su bile opasne po život, ali na sreću nekoliko minuta kasnije naišao je autobus i zaustavio se videvši mesto nesreće. Odvezli su me u malu bolnicu u obližnjem gradu Ghoochanu.

U bolnici su lekari i medicinske sestre odmah počeli da rade na meni. Imao sam mnogo povreda i osećao jak bol u celom telu. Uz to, dok sam bio na operacionom stolu, razne misli su mi jurile kroz glavu. Na primer, brinuo sam da ako se ne javim na vreme na posao za nekoliko dana moj posao mogu dati nekom drugom. U isto vreme, bio sam ljut na mog prijatelja koji me potstakao da prihvatim taj posao u gradu koji je daleko od moje porodice. Njega sam krivio što živim daleko od moje porodice, što je izazavalo moju nesreću i muku. Bio sam frustriran zbog sih i svega. Osećao sam da su ovaj svet i moj život u totalnom haosu i da ništa nije na svom mestu. Um mi je bio pun žalbi i ljutnje.

Nisam bio pod anestezijom i nisam pao u komu. Sećam se mlade žene stare oko 22 god. da je ušla u sobu. Izgledala je neiskusno i novajlija u bolnici. Bila je lepa i poželeo sam da nisam u ovom škripcu tako da bih mogao da razgovaram i da se sprijateljim sa njom. Ali da ponovim, bio sam poremećen nepodnošljivim bolom i svim ljutitim mislima koje su mi išle kroz glavu. Moja pažnja se stalno pomerala sa mog bola, na moje ljutite misli, na tu mladu devojku, napred nazad, i u krug.

Iznenada osetio sam da se sve pomerilo. Osetio sam da me obuzima duboki mir i spokoj. Taj osećaj je bio potpuno suprotan onom što sam osećao pre par momenata. Više nisam bio ljut i video sam savršenstvo u svemu oko mene i u svetu. Sada sam osećao da je sve upravo kako treba da bude. Gde god bih usmerio svoju pažnju na bilo koji objekat ili subjekt, mogao sam imati dubok i kompletan uvid u tu stvar. Mogao sam čak da razumem hemijski sastav objekata koje sam gledao i njihove fizičke i matematičke osobine. Ponovo sam usmerio moju pažnju na tu mladu ženu. Izgledala je malo drugačije nego pre par minuta. Primetio sam da je vidim kao sa 360 stepeni oko nje, kao da sam je potpuno okružio. Mogao sam da vidim njene misli i osećanja takođe. U stvari, osetio sam da sam prisutan u celoj bolnici. Mogao sam da vidim da je mnogo tužna i zabrinuta zbog onog što vidi. Mislila je kako je to tužno da taj mladi čovek umire na taj način. Pokušao sam da je utešim i kažem da sam dobro i da sa mnom sve u redu. U stvari, nikad u životu se nisam osećao tako dobro. Ali ona je nastavila da me ignoriše, kao da me ne vidi i ne čuje.

Primetio sam da gleda u jednu tačku. Pratio sam smer u kom je gledala i video da gleda telo mladog čoveka koji leži na krevetu. Bio sam šokiran jer je taj čovek imao upadljive sličnosti sa mnom. Pitao sam se ko je on i zašto toliko liči na mene? Čak sam pomislio da možda imam brata blizanca za koga nisam znao i da se desilo da je i on u istoj bolnici. Pokušao sam da potapšem po ramenu mladu ženu da privučem njenu pažnju ali moja ruka je jednostavno prošla kroz njeno telo bez ikakvog otpora. Bio sam tako zbunjen. Pogledao sam sebe i video da imam providno i svetlo telo. Bio sam tako smeten i zbunjen. Počeo sam da mislim, "Jesam li mrtav? Je li to moje telo na krevetu? Moj Bože, moja mama će biti skrhana. Ona očekuje da se vratim kući sutra."

Čim sam pomislio na moju majku, trenutno sam se našao pred njom u našj kući u Isfahanu. To je teško objasniti, ali čudno ja sam još uvek bio i u bonici takođe. Bio sam svestan i video sve tamo takođe, bez ikakve teškoće ili zbrke. Moje prisustvo kod kuće nije ni malo umanjilo moju svesnost i prisustvo u bonici. Bilo je to kao da sam se podelio na dva dela sa jednakom svesnošću. Moja majka je sedela u dvorištu i pripremala neko povrće za ručak. Prišao sam iza nje da je zagrlim straga, kako bih je iznenadio. Ponovo na moje iznenađenje, moje su ruke prošle pravo kroz njeno telo. Pokušao sam da razgovaram sa njom ali ona nije obraćala pažnju na mene.

Tokom tog perioda kako sam mislio na razne prijatelje i rođake, trenutno sam odlazio do njih dok sam i dalje bio prisutan na prethodnim mestima u bolnici, kod kuće itd. Na primer kada sam pomislio na jednog od mojih učitelja koga sam mnogo voleo dok sam išao u školu. Iznenada sam bio kraj njega, dok sam i dalje bio u bolnici i takođe u mojoj kući u Isfahanu kraj moje mame. Mogao sam odmah da vidim sve njegove misli, osećanja, i sve stvari koje su se dešavale u njegovom životu kao njegova razmišljanja, brige, finansijski status, zdravlje. Video sam da više nisam u njegovom srcu i mislima. Mogao sam da vidim da se u tom trenutku brine za svog sina. Tako da sam izgubio interesovanje za njega i napustio to mesto. Pomislio sam još na nekoliko drugih rođaka i prijatelja i slično ih posetio takođe. U svakom slučaju pokušao sam da komuniciram sa osobom koju sam posetio i pokušao da ih učinim svesnim mog prisustva, bez uspeha. Shvatio sam da nema svrhe pokušavati da komuniciram sa ljudima. Niko nije mogao da me čuje ni vidi.

U međuvremenu sam video sve u bolnici. Tamo su me doktori proglasili mrtvim i zabeležili u moj karton: "Oživljavanje nije uspelo, pacijent proglašen mrtvim u ...." Prekrili su mi lice čaršafom i stavili na krevet sa točkićima. Onda su me prevezli u sobu gde su privremeno držali mrtve dok ih ne pošalju u bolničku mrtvačnicu.

U nekom momentu mog iskustva, prošao sam vrlo brzo kroz tunel i kretao se ka sjajnom svetlu na kraju tunela. Ne mogu tačno da kažem kada se to dogodilo u mom iskustvu, jer je vreme izgubilo svoje značenje. Otišao sam na vrlo prijatno mesto koje je bilo načinjeno od svetla. Osetio sam da je to moj istinski dom i da pripadam tu. Moje prisustvo na zemlji izgledalo je kao deportacija na strano, izolovano ostrvo koje je suprotno i neprijatno. Tu gde sam sada bio, nije bilo prošlosti ni budućnosti, blizu ni daleko, gore ni dole, tamnog ni svetlog i sve relativne stvari su izgubile svoj smisao. Sve je izgledalo da je apsolutno u savršenom stanju. Tamo je takođe bilo drugih duša; neke sa više svetla i mogućnosti od mene a neke sa manje. Nikad nisam osetio zavist prema onima koji su bili napredniji i koji su imali više svetla od mene. Bilo je dobro shvatljivo da se svako od nas nalazi gde treba da bude prema našem sopstvenom kapacitetu i rastu. Nisam imao nikakvih loših osećanja što sam manje napredan od nekih drugih duša.

Dok sam posećivao moju mamu i neke moje stare prijatelje i rođake,imao sam nejasno osećanje da me neko prati sve vreme, kao senka. Ali bio sam toliko udubljen u čudo celog ovog iskustva, mojih misli, svega što se dešava, i tih ljudi koje sam posećivao, da nisam zaista posvetio pažnju toj pojavi. Na kraju sam ga primetio. Bila je to jedna neverovatna božanska čovekolika figura koja je zračila mnogo ljubavi i svetla. Momentalno sam se zaljubio u tu svetu i beskrajno lepu pojavu. Primetio sam da me voli duboko i bezuslovno. Prvo sam pomislio da to mora da je bio prorok ili religiozna ličnost, ali onda sam pomislio da je čak iznad toga. Shvatio sam da je uvek bio uz mene kroz ceo moj život, uvek. Bio je to moj vodič.

Shvatio sam da svako ko umre ima vodiča. Ali neki ljudi toliko prianjaju za njihovo fizičko i smrtno da se i dalje brinu o svom novcu, imovini, ili moći čak i posle smrti. Oni ne primećuju njihovog vodiča i možda ne primete ni da su umrli! Njihova duša može ostati prizemljena dugo vremena posle njihove smrti. Na primer, moj vodič mi je pokazao čoveka koji se očigledno bio navikao da bude u poziciji vlasti i moći na zemlji. Posle njegove smrti, on i dalje ide u svoju kancelariju u kojoj je radio, pokušava da sedne u istu stolicu i da potpisuje neka dokumenta. Nije bio svestan činjenice da njegovo potpisivanje ne ostavlja nikakv trag i da on nema moći ni uticaja na fizički svet. Nastavio je da odlazi u kancelariju pokušavajući da potpisuje stvari i akte kao da još uvek radi tamo, ne shvatajući da je umro. Shvatio sam da bilo koje jako prianjanje može zadržati našu dušu od uzdizanja.

Video sam ljude koji su izvršili samoubistvo i oni su izgleda bili u najgoroj situaciji među svim tim dušama koje su vezane za zemlju. Oni su bili potpuno uhvaćeni u zamlku i nisu imali načina da komuniciraju sa bilo kim. Ponekad bi te duše sledile njihove voljene na zemlji kao senke mnogo godina, moleći ih za oproštaj zbog rane i bola koji su im naneli svojim samoubistvom. Ali to nije bilo od koristi i niko ih ne bi čuo. Moj vodič mi je pokazao te scene.

Onda mi je pokazao drugačiju vrstu scena, scene koje su se formirale pred mojim očima kao film. To su bili prizori iz mog vlastitog života. Scene su bile hronološki poređane od samog početka mog života na Zemlji. Video sam mladu ženu koja je trudna. To je bila moja majka i bila je trudna sa mnom. Ušao sam u njeno telo kao talas. Pre nego sam ušao u njeno telo, osećao sam da sam prisutan u celom Univerzumu, ali nekako deo mene se fokusirao potpuno i sasvim na ulazak u fizički svet i telo moje majke. Moj osećaj je bio osećaj povezanosti. Osetio sam da je sve povezano sa svime i da nema početka ni kraja. Ne znam u kom periodu trudnoće sam ušao u njeno telo, ali misli da je to bilo dosta pre porođaja.

Jedan primer pregleda mog života je kada sam bio malo dete. Putovali smo autom i stali negde na putu. Bila je reka u blizini puta i tražili su da odem i u vedru donesem malo vode iz te reke. Pošao sam da napunim vedro ali pri mom povratku sam osetio da mi je vedro preteško. Odlučio sam da odlijem malo vode da olakšam malo vedro. Umesto da prospem vodu na licu mesta, primetio sam drvo koje je bilo samo na isušenom parčetu zemlje. Uložio sam napor da skrenem sa svog puta i odem do drveta i sipam malo vode pod drvo. Čak sam i sačekao par sekundi da se uverim da je tlo upilo i apsorbovalo vodu. U mojoj retrospektivi života dobio sam ogroman aplauz i radost za taj jednostavni čin da je to neverovatno. Bilo je to kao da su svi duhovi Univerzuma ispunjeni radošću zbog tog jednostavnog čina i da mi govore da su ponosni na mene. Taj jednostavni čin je izglada bila najbolja stvar koju sam učinio u životu! To mi je bilo čudno jer nisam mislio da je taj mali čin neka važna stvar i mislio sam da sam učinio mnogo važnije i veće stvari. Međutim, pokazano mi je da je to što sam učinio bilo izuzetno vredno jer sam to učinio čisto i iz srca, bez apsolutno ikakvog očekivanja sa moje strane.

Drugi primer retrospektive mog života je kada sam imao 10 godina. Maltretirao sam i nemilosrdno tukao dečaka koji je bio mog uzrasta. On se osećao mučenim i duboko povređenim. U mojoj retrospektivi života ponovo sam video tu scenu. Dečak je plakao u fizičkom i dubokom emocionalnom bolu. Dok je išao ulicom plačući i vraćao se kući, zračio je negativnu energiju koja je uticala na sve oko njega i na putu. Ljudi i čak ptice, drveće, i muve primali su tu negativnu energiju od njega, što je nastavilo da se širi kroz Univerzum. Čak su i stene kraj puta bile zahvaćene tim bolom. Video sam da je sve živo i da je naš način podele stvari na 'žive' i 'ne-žive' samo iz naše ograničene tačke gledišta. U stvarnosti sve je živo. Osetio sam sav bol i povrede koje sam mu zadao unutar sebe. Kada je taj dečak otišao kući svojim roditeljima video sam dejstvo koje je imalo na njegove roditelje kada su ga videli u tom stanju. Osetio sam osećanja i bol koji je to izazvalo u njima i kako je to uticalo na njihovo ponašanje na dalje. Video sam da su kao rezultat tog čina, njegovi roditelji uvek bili više zabrinuti kada je njihov sin bio van kuće ili kada je kasnio nekoliko minuta.

Video sam da kad god sam učinio nešto dobro nekome ili nečemu, da sam to učinio sebi. I kad god sam povredio nekoga, učinio sam to sebi dok sam u stvari toj osobi činio uslugu jer će ona primiti nešto za kompenzaciju ili kao pomoć od Univerzuma za posledicu. Taj dar univerzuma bi bio veći od štete koju bi im naneo.

Hteo sam da ostanem u svetu ljubavi, mira i svetla, ali su me potsetili na moje odgovornosti na zemlji. Raspravljao sam se i odbijao da se vratim. Rekli su mi ako se ne vratim, neću biti u stanju da ostvarim određene duhovne sposobnosti koje ću primiti ako se vratim na zemlju. I dalje nisam hteo da se vratim i radije bi ostao tamo. Konačno su mi pokazali delove moje budućnosti i kako će ako se vratim to uticati na mnoge druge ljude i pomoći im da vide Svetlo. Kada sam shvatio koliko će moj povratak na zemlju pomoći drugima, nisam mogao da dočekam da se vratim na Zemlju.

Prema mojim medicinskim dokumentima, vratio sam se u život 32 minuta pošto sam proglašen mrtvim. Ali tokom tih 32 minuta video sam tako mnogo stvari. Bilo je to za mene kao nekoliko meseci, ako ne nekoliko godina. Jedna od osoblja u bolnici koja je prolazila kraj sobe u kojoj je bilo moje telo, čula je malo buke koja dolazi iz sobe. Uletela je u sobu i videla da ja ponovo dišem.

Godinama sam krio moje iskustvo od ljudi jer kad god sam govorio o tome, suočavao sam se sa njihovim ruganjem, osudom, ili optužbom da sam halucinirao i da izmišljam priče. Posle nekoliko godina, video sam knjigu o IBS-u i video da ima još ljudi koji su imali slična iskustva kao ja. Mada se detalji njihovih iskustva mogu razlikovati ili mogu izneti njihovo iskustvo na drugačiji način mi smo i dalje imali slična iskustva. Pošto sam video tu knjigu, mnogo sam želeo da nađem druge koji su imali IBS i da ih sretnem licem u lice. Čak sam i promenio moj posao i počeo da radim u odeljenju medicinskih usluga bolnice da bih sreo druge koji su imali IBS. Postepeno je IBS fenomen postao šire poznat i prihvaćen u društvu. Ljudi su postali više otvoreni da čuju moju priču. Danas, u proseku ispričam moju priču jednom ili dvaput mesečno na različitim skupovima prijatelja i ljudi koji su zainteresovani. Za razliku od prošlosti, sada ljudi a posebno mladi pokazuju mnogo više interesovanja da čuju o mom iskustvu i izgleda da utiče na njih na dobar način.