Opis iskustva:


Vozila sam moju devetogodišnju ćerku kući od zubara (spavala je na sedištu pored mene) i naišle smo na prelaz preko pruge i od niza drveća nisam videla da nailazi voz. Udarile smo u drugu mašinu (jedva smo izmakle da nas udari voz). Sećam se kako su se sporo stvari dešavale kada je postalo jasno da neću moći da se zaustavim na vreme. . . Stavila sam svoju ruku ispred tela moje ćerke da je poduprem i sećam se da sam mislila, sa humorom, kako je uzaludan i divno ljudski taj gest suočen sa onim što će se upravo desiti. Onda smo udarile. . . Gledala sam u voz u trenutku udara i bukvalno zagrizla upravljač tri puta (mada se ne sećam toga), zarivši svoje zube u njega, neke od njih zabivši nazad u moju vilicu sve u pogrešna mesta. Samo sam iskusila nekakvo 'pomračenje' koje sam imala udarajući glavom jako u vrata pretinca za sitnice. . . Nisam izgubila svest. Odmah sam pokušala da dignem ćerku sa poda gde je bila bačena i bez svesti, ali moja ruka se nije pomerala. Gledala sam u nju i nisam osećala nikakav bol ali se sećam da sam mislila 'oh, to će boleti'. Onda se ona probudila i uspuzala na sedište i plakala je, i svaki put kad bih posegla da je utešim ona bi vrisnula i okrenula se na drugu stranu, govoreći "Ovo je san mamce", ridajući. Rekla sam joj da je stvarno ali da će biti u redu. Konačno sam pogledala sebe u retrovizoru i shvatila njen užas. . . Izgledala sam kao vampir.

Nagnula sam glavu nad upravljač i razmišljala. . . 'Ne želim da se nosim sa ovim' i iznenada sam bila izvan, iznad automobila 'stojeći' pored bića od svetlosti. I mada je voz još uvek jurio nije bilo zvuka. Ovo biće od svetla je imalo nagoveštaj tela i lica ali ništa određeno. Ipak iz nekog razloga sam osetila da je muško. Bilo je predivno. Ono nije, a nisam ni ja, govorilo rečenicama ni glasom. Sve misli su prenošene sa potpunim razumevanjem. 'Rečeno' mi je da je moj izbor da li ću da živim ili da idem na sledeću stvar. "Sledeća stvar" su moje reči. U razmeni misli to je bila jedna slika koju je nemoguće opisati.

Onda su mi pokazane bitne stvari iz mog života do tog trenutka (bez nebitnih stvari, to je bio moj život probrano). To nije pratila osuda to. . . to je samo BIO ovaj život. . . nije bilo osude oko izbora da li sam trebala učiniti ovako ili na drugi način. Dešavanje je bilo tako privlačno. . . Mogla sam da osetim kako čeznem za tim. I onda se sećam da sam gledala dole na automobil, kroz vetrobransko staklo na moju ćerku kako rida na sedištu udaljena što je više moguće od mog tela. Osvrt na sledeći deo je izgledao čudno. . . ali samo kasnije kada sam razmišljala o tome sa svim mojim rasuđivanjem bezbedno vraćenim na svoje mesto. Gledajući tada na nju, sve što sam videla je ovaj život već na mestu sa tom drugom dušom. U tom trenutku ona nije bila moja ćerka. Nije bilo ničeg materijalnog u izboru koji sam načinila i opet nije bilo nikakve osude, čak ni sa moje strane. Odlučila sam da živim ovaj život i odjednom me je svetleće biće odvelo na jedno mesto. . . 'kretali' smo se kroz ogromno prostranstvo (nemam drugu reč za to) i na ovom mestu reči ne funkcionišu.

To ogromno prostranstvo nije bilo prazno a opet jeste bilo. Stigli smo kod kako je biće reklo (sa pokretom njegove ruke, prvi put je upotrebilo) Ljubavi. "Ovo je Ljubav. Ona je uvek ovde, uvek struji ka tebi, nikad se ne umanjuje, uvek te voli. Sve što treba da uradiš je da se otvoriš za nju. Da je primiš. To će te izlečiti. (U tom trenutku sam pomislila da se radi o lečenju mog tela. . . i bilo je ali takođe i tako mnogo više, i naučila sam to u godinama koje su sledile ovo iskustvo.) Nikad nisam našla način da stvarno opišem šta sam tamo videla i pribegnem jedinom objašnjenju koje mogu da dam za nešto što ne odgovara našem ograničenom jeziku. LJUBAV je bezgranična a opet sadržajna, bez boje a opet svih boja, ništa i sve stvari, bila je opipljivo, gusto, misteriozno svetlo. Bila je sve i ništa. Bila je stvarna pojava ali ne ličnost. Bila je svi oblici ali nije oblik. Osetila sam se tako radosnom na najvše umirujuć spokojan način. . . jako utemeljena i prihvaćena.

Onda sam iznenada bila nazad u svom telu, dižući glavu sa upravljača, okrećući lice na drugo stranu od moje prestravljene ćerke (kojoj je trebalo samo 11 kopči za njene povrede), i počela da se koncentrišem na svoje disanje. Mogla sam da 'vidim' kako mi se dah kreće kroz telo i onda mi je 'rečeno' da više ne gutam krv već da je ispljunem što sam učinila. Pokušala sam da otvorim moja vrata ali nisam mogla, pa sam pokušala da pređem na zadnje sedište da bi nas izvukla iz automobila koji je bio opasno blizu voza koji se još uvek kretao ali nisam mogla da pomerim noge (ispostavilo se da mi je kuk bio polomljen). Konačno voz se zaustavio i posle nekog vremena kondukter ili čovek iz voza je došao trčeći do auta i upitao me da li sam ok! Iznutra sam se smejala na to pitanje i ne sećam se šta sam odgovorila. Rekao je da će otrčati niz brdo do kuće udaljene kilometar i po i telefonom pozvati hitnu pomoć. Otišao je. Osetila sam da počinjem da gubim telesnu toplotu i neobična vrsta hladnog bola je počela da dolazi. Iznenada automobil je povučen i ta ogromna žena, koja je nosila dugačak vuneni kaput se pojavila. Zagledala se u moju ćerku onda je došla okolo do vozačke strane i upitala me "Šta mogu da učinim da ti pomognem?" Zamolila sam je da se pobrine o mom detetu. Opet je otišla oko auta, skinula njen ogromni kaput, otvorila vrata, izvadila moju ćerku, umotala u kaput onda sela na suvozačko sedište i držala moju ćerku okrenutu da me ne gleda i pevušila "Sve će biti u redu, devojčice",ponovo i ponovo, ljubeći je po glavi, njišući je nežno, i moja ćerka je prestala da plače.

Vratila sam se disanju i pljuvanju krvi. Ne znam ko je bila ogromna žena ni odakle je došla. . . niko izgleda ne zna za nju mada je bila tu kada su policija i hitna pomoć stigli. Kada su EMT uzeli moju ćerku, žena je otišla. Kada nas je EMT dovezla u malu gradsku bolnicu doktor je pozvao moju majku (u drugoj državi) i rekao joj da ću umreti i da on ništa ne može da učini. EMT me je vratio nazad u ambulantna kola i prevezao put od jednog sata za pola sata do većeg grada i bolnice gde nisam umrla. I za sve vreme sa sigurnošću sam znala da neću umreti. Osim nastavka povišene svesti i svesnosti koja je trajala više dana, to je priča o mom iskustvu blizu smrti. Volela bih da dodam da sam završila jako potištena jer sam se vratila životu koji je bio potpuno isti kao i pre. Mislila sam da sam se jako promenila a opet nijedna od okolnosti u mom životu se nije promenila. . . Još uvek moram da se bavim onim što sam učinila za sebe pre nesreće. Ja sam posle svega samo još jedna duša koja živi zemaljski život i evoluira (vrlo sporo). I trebala mi je večnost da shvatim zašto je to tako obeshrabrujuće. Mislim, nesvesno sam očekivala da to neverovatno iskustvo magično promeni aktuelne okolnosti u mom životu, a ne samo mene. 36 godina kasnije mislim da jeste. LJUBAV teče i sve što treba da učinimo je da primamo. Jačina tog iskustva nikad nije oslabila.