Opis iskustva:


Primljena sam 10. Avgusta 2001 na operaciju (Histeroktomija). Sledećeg dana sam osetila jake abdominalne bolove. Ginekolog je zatražio pomoć hirurga u Nedelju 12. Avgusta. Poslata sam na razne skenove/rendgene. Do 13. Avgusta bila sam krajnje slaba, jedva sam mogla da dišem. Stomak mi je bio jako otekao, osećala sam kao da može da eksplodira. (Želela sam da se to desi, jer više nisam mogla da podnesem bol). U utorak za vreme ručka, mama me je posetila u bolničkoj sobi. Videla sam lice moga ujaka, kao u snu ali budna. Rekla sam joj da on ima jedan narandžasti sjaj oko lica, i da odlično izgleda.

Sledećeg trena videla sam sebe kako plovim izvan bolnice, iznad dolina (jasno sam mogla da vidim drveće aloje ispod mene) onda preko plaže, mora, i sledećeg trena bila sam iznad oblaka. Nebo je bilo predivno čisto. Oblaci su formirali beli pod (slično kao što nekad vidite, kad je lep dan, dok letite na visini od 10.000m). Onda sam videla sunčev zrak koji je ličio na svetlo svetionika koje se kreće iznad oblaka u kružnom obliku prema meni. Pokušala sam da ga dodirnem kakda mi je prišao, ali povukao se dalje. Na desnoj strani mog vidokruga bila sam svesna dve senke. (Slično kao kada ste u bioskopu, i vidite crne siluete ljudi koji sede ispred), Nisam ih se plašila, ali mi je bilo neprijatno od njih. Zamolila sam Boga da me zaštiti od njih. Videla sam sunčev zrak i poželela da zaronim u njega. Čula sam nešto sličnu horu ženskih glasova, koji mi govore/pevaju, da još nije moje vreme. Nisam želela da ih slušam.

Sunčev zrak je ponovo nailazio, i zaronila sam u njega. . .

Ne postoje reči ni na jednom jeziku koje mogu opisati potpuni osećaj mira/radosti/zadovoljstva/sreće koji sam osetila. Sećam se da sam mislila, kako nisam uvidela koliko je moje telo teško na zemlji? . . . sećam se da sam poredila težinu mog tela sa težinom slona od 5 tona! . . . kako sam se lako osećala! Kako sam brzo mogla da se krećem! Mogla sam da mislim ili vidim sebe kao loptu energije koja se tako brzo kreće!

Osećaj mira, najbolje bi se mogao opisati ovako: Pokušajte da mislite o najopuštenijem i najmirnijem stanju u kom ste ikad bili! Ja to poredim kada sam potpuno sama, sa ušima potpoljenim pod vodu u kadi. Nema zvuka. . . potpuno ste opušteni. . . i to uporediti sa iskustvom mira moglo bi se uporediti sa stavljanjem glave u košnicu!

Pitala sam Boga ako zaista još nije moje vreme, da mi kaže koja je moja svrha na zemlji. . . onda sam se probudila u bolničkom krevetu. . . za nešto što sam osećala kao sate, majka mi je rekla da sam bila otišla dva minuta! Probudila sam se i smešeći se rekla joj da znam šta je moja svrha na zemlji! Zvučalo je tako jednostavno. . . Ubrzo zatim gurnuli su me na pozornicu (moja creva su se perforirala, tokom histeroktomije i curenje je izazvalo da moje telo postepeno bude zatrovano). Psalm 23 se ponavljao iznova i iznova u mojoj glavi. . .

Otprilike 2 meseca kasnije. . .

Mada sada znam svoju svrhu na zemlji, nisam mogla da zamislim da je to tako jednostavno.. ma, kako god bilo ja sam srećna/radosna osoba, pa šta? Onda je moj suprug, koji nikad u životu nije pohađao nikakve Hrišćanske kurseve i slično odlučio u ponedeljak da se pridruži našem prijatelju (koga nismo videli skoro godinu dana) na kursu. Pošao je u utorak i vratio se kući pričajući mi o odlomku iz Novog zaveta, kada bogataš koji ima sve, pita Isusa šta da uradi da bi stekao večni život. Isus mu je rekao da se odrekne svega što ima, i čovek to nije mogao. Negde usred svega toga moj suprug je izgovorio sledeće reči. "I Bog reče, nađi radost u meni, i raširi je!" Bila sam zapanjena! To mi se Bog obraćao tako direktno! Znam da raost koju sam mislila da treba da širim nije ista koju sam imala na umu! Bila sam šokirana. . . uplašena, jer sam znala da to znači, da treba potpuno da prekinem život koji trenutno vodim, vratim se u kuću "mog Oca" i Njega imam u centru svoga života.. Danas četiri godine kasnije, DALEKO sam od onoga gde bih volela i trebala da budem. . . i dalje vodim "normalan" život, i dalje se bakćem svakodnevnim životnim problemima.. ali ponovo, uviđam da treba da povučem napolje. . . da ne budem deo svakodnevnih problema. . . i ne zaboravite. . . Bog je tamo negde!