Opis iskustva:


Imala sam vađenje krajnika i sve je prošlo dobro do otpusta kada mi je data inekcija sumpora. Ne sećam se ničega od toga dok nisam reagovala 15 minuta kasnije u kolima na putu kući. Sećam se da mi je pozlilo u krilu moje majke i videla sam reakciju na koži. Sledeće čega se sećam je da sedim na zidu odeljka za hitne intervencije bolnice i posmatram dešavanja odvojena od sebe.

Vreme je izgledalo nedosledno i bila sam nezainteresovana dok se nije otvorio poseban prostor u sobi i ja sam otišla. Nejasno putovanje (izgleda kratko) i bila sam umotana u svetlost i izvrsnu i beskrajnu ljubav. Sada se sećam toga kao neke bezvremene duše. Osećala sam se najbolje što mogu da opišem kao u stanju potpunog blaženstva, još jednom ne postoje reči da se prenesu osećanja. Tamo je izgleda postojala kolektivna svesnost koja mi je poželela dobrodošlicu ali istovremeno i prenela znanje da sam ja odgovorna za donošenje odluke da ostanem ili da se vratim nazad. Sećam se tog odlučivanja ne kao malo dete već kao osoba sa stečenim znanjem da razmotri mogućnosti i donese odluku. Odluka da se vratim se zasnivala na znanju da nisam završila sa životom i da ima stvari koje treba da ostvarim i ispunim. Nije bilo žalosti zbog ideje da se vratim i kada je jednom donešena odluka više nije bilo opoziva.

Ta iskustva su ostala kristalno jasna i sveža kao i kada su se dogodila.