Opis iskustva:


Moje iskustvo blizu smrti se desilo kada mi je bilo pet godina, u Rusiji gde sam rođena i živela u to vreme, na odmoru na Crnom moru gde sam otišla sa mamom, dedom i babom.

Tog dana smo svi otišli na plažu. More je bilo nemirno, i moja mama je stajala u vodi držeći me u naručju. Sećam se da sam se osećala sigurno i bezbedno, mada su talasi bili ogromni, enormni iz moje perspektive petogodišnjakinje, i bila sam uzbuđena kako su dolazili i udarali preko moje mame i mene, jedan za drugim. Onda nas je pogodio taj posebno veliki talas, mama je izgubila ravnotežu, nije me zadržala, i mene je odneo talas.

U trenutku sam osetila krajnji strah od smrti, moje telo je instiktivno osećalo da je to situacija opasna po život. Zadržala sam dah i borila se da nađem nešto za šta bih se uhvatila da se spasim, ali moje ruke su samo grabile vodu. Svuda je bila samo voda, bila sam bespomoćna, potpuno bez kontrole. Kada sam shvatila da nema koristi od borbe, ničeg za šta bih se uhvatila, predala sam se. Odustala sam od disanja, odustala sam od pokušaja da se spasim, odustala sam od borbe za život, i dozvolila da mi se dogodi šta god to bilo.

Sledeće čega se sećam je najdublji i krajnji osećaj mira koji sam ikad osetila u životu. Iznenada sam se osećala potpuno bezbedno, obavijena i zaštićena nečim što mogu opisati samo kao potpuna bezuslovna ljubav. Ta ljubav je bila potpuno oko mene, bila je svuda, ali u isto vreme bila je takođe ja, ono što sam bila, moja najdublja suština. Više nije bilo nikakvog straha, briga, borbe za bilo šta, i mogla sam da odem da postojim gde god bih bila, i osećala bih kako jesam zauvek.

Osetila sam kao da sam konačno bila ono što stvarno jesam. Više nije bilo granica ni ikakvih ograničenja. Mogla sam da idem gde god sam htela, znam šta god poželim da znam, da uradim bilo šta. Osećaj slobode je bio neobjašnjiv. Ttakođe sam bila neobično svesna da je stvar koju obično nazivamo 'vreme' sada obustvaljena, i više ne postoji.

Onda me je zgrabila neka nepoznata sila, i počela sam da se krećem ogromnom brzinom, koja se osećala mnogo bržom od brzine svetlosti. Putovala sam ogromnu razdaljinu, bukvalno putovala 'izvan sveta'. Nisam imala nikakav osećaj da imam 'telo', samo da se krećem kao munja kroz tamu prema tački blistavog svetla u daljini, i kako sam prilazila bliže tom svetlu moja jedina želja je bila da mu priđem, da dođem na mesto gde je bilo to svetlo.

Kada sam stigla do svetle tačke našla sam se svetu svetla. Sve na tom mestu je bilo načinjeno od, i zračilo je svetlost. Bilo je neopisivo lepo i sjajno. 'Nebo' bi bio neki odgovarajuć opis, ali nemam religiozna osećanja, i znam da ne postoje takve stvari kao 'pakao'. Znala sam, ne znajući kako i zašto to znam, da je to mesto gde svi na kraju stignu kada umru, bez obzira ko su bili i šta su uradili tokom svojih života.

Usred svetla, stajala je muška figura. Ona je zračila to svetlo, i zračila je tu potpuno nezemeljsku potpunu bezuslovnu Ljubav. To biće me je zagrlilo, ili obavilo svojim svetlom, što se osećalo kao zagrljaj. Iznenada sam se setila tog mesta. To je bio moj dom, mesto koje je zaista moj dom, i čudila sam se kako sam ikada mogla da ga zaboravim. Osećala sam se kao da sam posle dugog, teškog putovanja u stranoj zemlji konačno došla kući, i biće svetla koje je tu bilo ispred mene je biće koje me zna bolje od bilo koga drugog na svetu.

Biće od svetla je znalo sve o meni. Znalo je sve što sam ikad pomislila, rekla ili uradila, i pokazalo mi je ceo moj život u bljesku jednog trenutka. Bili su pokazani svi detalji mog života, oni koje sam već proživela, i sve što će doći ako se vratim na zemlju. To je bilo sve tamo u isto vreme, svi detalji svih uzročno i posledičnih veza u mom životu, sve što je dobro ili loše, svi efekti koje je moj život na zemlji imao na druge, i svi efekti života drugih koji su me dotakli i imali na mene. Svaka pojedina misao i osećanje su bili tu, ništa nije nedostajalo. I mogla sam da iskusim osećanja i misli svih drugih ljudi koji su bili upleteni samnom, skoro sam postala oni, što mi je dalo čisto iskustveno razumevanje šta drugim ljudima pričinjava bol, ili radost, pozitivna ili negativna iskustva i efekte mojih sopstvenih dela.

Biće mi nije sudilo ni na koji način tokom retrospektive života, mada sam videla mnogo mana u mom životu. Ono je jednostavno pokazivalo moj život na način na koji je on meni bio, voleći me bezuslovno, što mi je dalo snagu koja mi je bila potrebna da to vidim skroz do kraja kakav je bio bez ikakvih skrivanja, i dozvoli mi da sama odlučim šta je pozitivno, negativno, i šta je potrebno da učinim u vezi toga. Ne sećam se nikakvih detalja događaja koji su mi pokazani, ni prošlosti ni budućnosti, ali sećam se šta je bilo najvažnije.

Biće od svetlosti mi je pokazalo da sve što je zaista važno u životu jeste ljubav koju smo osetili, dela ljubavi koja smo učinili, reči ljubavi koje smo izgovorili, misli ljubavi koje smo imali. Sve što je napravljeno, rečeno, učinjeno, ili čak pomišljeno bez ljubavi je poništeno. To nije važno. To jednostavno više ne postoji. Ljubav je sve što je zaista važno, samo je ljubav stvarna. Sve što učinimo sa ljubavlju je kako se očekivalo da bude. To je u redu. To je dobro.

I ljubav koju smo osetili tokom naših života je sve što je ostalo kada sve drugo, sve prolazno u životu, nestane.

Sledeće čega se sećam je da se nalazim na nekom drugom mestu, ne znajući kako sam stigla tamo. Prvo biće od svetla je otišlo, i bila sam okružena drugim bićima, ili ljudima, koje sam osetila kao da ih 'prepoznajem'. Ta bića su bila kao porodica, stari prijatelji, koji su bili samnom oduvek, mogu ih najbolje opisati kao moju duhovnu, ili duševnu porodicu. Susret sa tim ljudima je bio kao ponovno ujedinjavanje sa najvažnijim ljudima u životu, posle duge razdvojenosti. Bila je to jedna eksplozija ljubavi i radosti među svima nama kada smo ponovo videli jedni druge.

Bića su komunicirala samnom, i međusobno na neki telepatski način. Govorili smo bez reči, direktno iz uma u um, ili od duha duhu. Niko od nas nije imao nikakva tela. Bili smo svi načinjeni od neke nepoznate supstance, kao koncentracije čistog svetla, bili smo kao tačke svetla u svetlu svuda oko nas. Svako je znao šta svi drugi imaju na umu trenutno. Nije bilo mogućnosti, ni potrebe da se sakrije bilo šta od bilo koga. Ta vrsta komunikacije učinila je nesporazume nemogućim, i učinila nas bliskim na način gotovo nemoguć da se opiše. Svi smo bili pojedinci, ali u isto vreme smo bili jedno, zauvek ujedinjeni neuništivim okovima ljubavi, i takođe ujedinjeni svetlom u svetu svetla oko nas, bili smo njegov deo, i deo svetla svakog drugog.

Ljubav koju su ta bića od svetla lučila me je izlečila, očistila svu tamu iz mene, obrisala sav bol i tugu koje sam sakupila tokom mog života na zemlji. Zemlja i život koji sam na njoj živela su bili jako daleko, i sve više se udaljavali, skoro kao da nikad uopšte nisu postojali. Bila sam na ovom mestu sa mojom duševnom porodicom period vremena koji se osećao kao večnost. Ovde 'vreme' nije postojalo u uobičajnom smislu. Niti je postojao koncept 'prostora', ali i tako bilo je različitih mesta da se ode, i vremenski rasponi koji su proticali. To je kontradiktorno u terminima, ali to je jedini način da to objasnim rečima. Prostor bez prostora, vreme bez vremena. U tom prostoru bilo je samo čisto Postojanje.

Osim što sam bila 'isceljena' ne sećam se šta smo radili, samo da smo bili zajedno, i ogromno uživali u tome. Sećam se da je taj 'svet' svetla bio ogroman, jedno enormno mesto, mesto bez ograničenja i granica, ni pojedinačnih ni spoljnih. Sećam se da su sva bića koja su bila na tom mestu imala potpuno, celokupno znanje, o svemu i svačemu. Bilo je to sve prijatno, puno ljubavi, lepo da se ne može opisati. Svaka 'stvar' i 'biće' na tom mestu su načinjeni od svetla, i sve je bilo svetlo, čak i kada je bilo pojedinačnih 'stvari' i 'bića'. Svetlost je ono čega se najbolje sećam, Bilo je živeće. Živo. Živeće svetlo, koje je bilo sve i svako, suština svega i svakog.

Sledeća stvar koje se sećam je da se iznenada nalazim nazad u prisustvu bića svetlosti koje sam prvo srela, i rečeno mi je da moram da se vratim nazad. Rekla sam: nikako, neću to da uradim. To je bila poslednja stvar koju bih želela da uradim. Život na zemlji, ispunjen tamom, bolom, tugom, granicama i ograničenjima, bio je kao zastrašujući zatvor u poređenju sa tim predivnim mestom, i jednostavno sam odbila da se vratim nazad. Rečeno mi je da nije moje vreme, da mi je bila dopuštena poseta 'kući', ali da moram da ispunim moju svrhu i odradim ono što sam sama izabrala da uradim na zemlji. Biće svetla me je potsetilo da je moja svrha bila da naučim više o ljubavi, saosećanju, i kako da ih izrazim na zemlji, i da je moj posao da pomognem drugim ljudima kako god mogu. To sam sama izabrala. I reklo mi je da ću se brzo vratiti u svet svetla. Nikad ne zaboravi u stvarnosti nema vremena, samo večnost, reklo je.

Sledeće što znam bila sam nazad, osećala moje telo, talas me izbacio na obalu i puzala sam uz obalu iskašljavajući mnogo morske vode.

Kao dete, zaboravila sam moje iskustvo blizu smrti, i sećanje na to se vratilo tek mnogo godina kasnije. I pored toga, uvek je bilo samnom i davalo mi snagu, da izađem na kraj sa teškoćama u svom životu, i da pomognem i podržim druge. Tokom celog mog života radila sam i pomagala druge na razne načine. Sa osamnaest godina počela sam da radim sa starim ljudima, umirućim, senilnim, fizički i emocionalno bolesnim ljudima. Radila sam sa ljudima koji imaju AIDS i mentalno obolelima. Kasnije sam radila u oblastima brige za mentalno i socialno zdravlje, među ljudima sa psihološkim, socijalnim, egzistencijalnim, emocionalnim i duhovnim teškoćama, i uvek osećala da je moj rad duboko značajan, čak i pre nego bih se setila mog iskustva blizu smrti. Trenutno takođe radim kao psihosintezistički terapeut, što je grana transpersonalne psihologije.

Iskustvo blizu smrti je takođe udarilo temelj mom doživotnom interesu za paranormalno, mistično, neobično i duhovno, što sam imala otkada pamtim, ne znajući zašto mnogo godina. Zbog toga sam istraživala nepoznate dimenzije, tražila i nalazila odgovore na mnoga pitanja, i neprestano se borila da naučim više o životu, smrti i svemu između, i da pronalazim uvek nove načine da pomažem drugima, što je za mene najznačajnija stvar koju neko može da uradi u životu. Na kraju iskustvo blizu smrti me naučilo koliko o životu toliko i o umiranju. I nastavlja to da čini.