Opis iskustva:

Radila sam na konju veterinarski pregled. Konj se uplašio, propeo i udario me njegovim prednjim kopitom pravo po licu i ruci. Bilo mi je polomljeno nekoliko kosti lica, otkinuta mrežnjača, polomljena ruka. Nakratko sam bila bez svesti. Međutim ono što sam doživela tokom tog perioda trajalo bi mnogo duže "vremena" da se desilo u ovoj fizičkoj dimenziji.

Iznenada sam se našla iznad moga tela, posmatrajući dole celu scenu. Mogla sam da vidim stvari koje se nalaze izvan štale u kojoj sam bila mada je to bilo nemoguće videti sa mesta gde je bilo moje telo. To je bilo kao kamera koja gleda na dole, podignuta u vis da vidi prošireni prikaz scene. Postala sam svesna da ima dva (možda i tri), boća kraj mene s druge strane. Obraćali su mi se - neposredno, telepatski, direktno u moju svest, bez reči a još manje "vremena". Znala sam da sam nekako sklonjena od ovih uobičajnih "zakona" ili načina obrade iskustava. Iako nisam imala retrospektivu života u pravom smislu, pokazano mi je kroz razumevanje - a ne kroz slike ili film, mnogo značajnih stvari u mom životu. I dobro i loše. Sve skoncentrisano na moju ulogu - kako sam se ponela. Sećam se gotovo opipljivog otsustva svakog straha. Ljubav kakvu nikad nisam osetila. Empatija, saosećanje za sve što sam iskusila i nova rešenost da dozvolim sebi da živim kako bih mogla, trebala i morala. Znala sam da imam jasnu svrhu i bila mi je pokazana, tako da sam razumela koliko sam bila potrebna.

NIsam osećala bol. Nisam sigurna da li sam imala telo ili moji vodiči, to nije bilo ni važno. Bila sam u kontaktu sa svim informacijama - totalnim razumevanjem svega. Ali bila sam povezana samo sa važnošću svrhe mog života. Videla sam budućnost (ne sećam je se) i čak videla kako će težak biti oporavak od nezgode ali sam znala da ću izdržati što je bilo jedino važno za mene da bih išla da uradim ono što mi je bilo određeno da učinim. I da mogu da poslužim toj svrsi samo kad se oslobodim mojih strahova od odbacivanja, da me neće voleti zbog stavova koje zauzmem, od prepuštanja drugim ljudima da kontrolišu stvari (samo mi možemo), itd. I onda mogu da delam iz čiste ljubavi - bez petljancija i kompromisa. jednom kad sam "shvatila sve to" našla sam se nazad u svom telu mučena bolom. Takođe sam saznala da su ti vodiči uvek tu kada su potrebni. Oni su najbolji odgajivači.

Da li ste imali osećaj posebnog znanja, univrzalnog reda i/ili svrhe? Da. O strahu i da svako od nas ima svrhu koja je važna koliko i kod svih drugih - nema "malog ili beznačajnog" života - mi smo svi povezani. Kao kad imate malu ulogu u predstavi - nije tako uočljiva kao glavna uloga ali predstavi kao celini potreban je svaki glumac da odigra svoju posebnu i jednako važnu ulogu.

Da li je iskustvo uticalo na vaše odnose? Svakodnevni život? Religiozno ponašanje? Izbor zanimanja? Primećujem ljude. Pomažem kada god mogu. Čak i ako to znači samo da kažem nepoznatima da lepo izgledaju. Imam mnogo više razumevanja u odnosima, znam da svi imamo te zadatke i da se svi borimo tako da mi je lakše da ne reagujem kada drugi čine nešto što me povređuje, jer znam da nisu povezani sa ljubavlju i da su "izgubljeni" i da deluju iz onog što im je preostalo a to je strah.