Opis iskustva:


Jela sam orahe u kuhinji kada mi je jedan zalogaj zapao u dušnik. Poplavila sam i izgubila svest. Moja porodica je to videla i pokušali su da me povrate, ali nisu bili u stanju da to urade. Bila sam mrtva 5 minuta. Moja majka je pozvala 911, ali bila je zima i hitna pomoć nije mogla da stigne za 30 minuta. Moj deda je bio vatrogasac, tako da je znao šta da radi, ali ništa mi nije pomoglo - kada sam imala pomeranje creva, i moj deda je rekao da ništa više ne može da uradi i proglasio me "mrtvom."

Kada sam umrla, izdigla sam se iznad tela i posmatrala mog dedu kako radi na mom telu. Moje telo me nije interesovalo, umesto toga izašla sam iz sobe prema prisustvu koja sam osećala u području dnevne sobe. Pošla sam ka tom prisustvu koje je bilo u blistavom, sjajnom kao sunce, svetlom prostoru - nije bio tunel već oblast. Prisustvo je bilo neverovatan mir, ljubav, prihvatanje, smirenost i radost. Prisustvo me obavilo i moja radost je bila neopisiva - dok pišem ovo vratila sam se toj emociji i to me još uvek očarava. Osećanje je spektakularno. Nisam osetila to prisustvo kao Boga (bila sam premlada da razumem taj koncept) već sam iskusila to prisustvo kao ono što me je napravilo. Znam bez sumnje da sam napravljeno stvorenje, biće koje svoje postojanje duguje tom prisustvu.

Ne sećam se vraćanja u moje telo.

Kada sam se probudila sledećeg dana, Znala sam dve stvari savim sigurno: 1) da postoji život posle smrti i 2) da sam stvoreno biće. To nisam znala kao racionalno znanje, već više explicitno dosađujući mojoj majci pitanjima: Ko me je napravio? Šta je večnost? Šta je Bog? Ona nije bila u stanju da odgovori na moja pitanja ali je bila dovoljno mudra da me pusti da razgovaram sa drugima koji su mogli.

Ovo iskustvo me dirnulo tako duboko da sam posvetila moj život traženju odgovora na moja pitanja kroz izučavanje i filozofije i religije. Trenutno radim na doktoratu iz Teologije.