Opis iskustva:

Bila sam izvan mog tela ali nisam gledala svojim očima. Znala sam da se nešto dogodilo tokom operacije što je bilo opasno po život. Nekako sam shvatala da kao duhovno biće, treba da budem izvan tela ako ono nije više upotrebljivo. Mada se sećam sjajnog svetla na mestu gde sam otišla ne sećam se putovanja koz tunel. Sećam se lebdenja ka svetlu. Stigla sam na mesto koje je imalo predivnu prirodu i divne građevine. Ne sećam se da sam se srela sa članovima porodice ni prijateljima koji su preminuli. Sećam se osećaja bliskosti sa bićima koja su me pozdravila. Jedno od njih je bio pas, moj ljubimac iz detinjastva.

Način na koji sam imala saznanje i informacije nije bio ljudskim sredstvima. Osetila sam neku vrstu spojenog znanja, gde sam imala pristupa različitim oblicima znanja ako bih se fokusirala na bilo šta što bih želela da znam. Na taj način odmah bi saznala odgovor na ono što me interesovalo. Najbolji način da se prikaže informacija je kroz seriju emotivnih utisaka koje sam prihvatila kao istinu jer tamo ne postoji koncept neistine i laži. Fizički nisam imala oblik na uobičajen način. Ako bih pomislila da mi treba oblik, poprimila bih ljudski oblik, Ako ne mislim na to, bila sam sadržajna suština, ali bez težine i možda čak načinjena od svetla.

Dva bića su me odvela u jednu od zgrada radi procesa retrospektive života. Verujem da su te zgrade bile napravljene kao građevine sa prirodnim okruženjem. Bile su otvorene kao paviljoni. Ako bi razmišlala o njima, mislim da bi primili više oblika. Ako ne mislim o njima, poprimili bi manje oblika. Sećam se ekrana kao da je na stolu. Ekran je bio kao ekran na dodir. Nisam imala kontakt sa takvom tehnologijom u vreme mog IBS-a, tako da nisam znala da takve stvari postoje. Pregledala sam moj život kao film osim što sam mogla da napravim pauzu i zumiram na različite važne trenutke tokom mog života. Mogla sam da odmerim te trenutke iz mnoštva perspektiva, kao na pr. ljudi na koje je uticalo. Kada sada razmišljam o toj retrospektivi, mislim da bi morala uzeti mnogo vremena u zemaljskom vremenu da sam to učinila ovde. Međutim na tom mestu, koncept vremena ne odgovara najbolje. Vreme je sada i ono prolazi na linearan način jer sam organizovala različite događaje da se dešavaju određenim redom kada sam razmišljala o njima. To je jako teško objasniti, ali uopšte nije nalik vremenu na zemlji.

Posle retrospektive života, bila sam odvedena pred druga bića koja su izgleda bila mudrija od dva koja su me vodila na retrospektivu. Razgovarala sam sa njima o mojim odlukama tokom moje retrospektive života i o mestima koja sam mogla poboljšati. To je bio proces saradnje, imala sam najdublje poštovanje za ta bića. Osetila sam da me vole potpuno i bez ikakve osude. U psihologiji postoji termin da to opiše i zove se 'bezuslovno pozitivno uvažavanje'. Bila sam potpuno sigurna da imaju to osećanje prema meni. To se naravno osećalo kao toplo zračenje svetla oko mene. Zaključak ovih razgovora nije tako mnogo odluka da se učini 'pogrešna' stvar u situaciji, ili da se napravi izbor koji nije mudar, već su trenuci najvećeg izazova za mene bili trenuci kada sam trebala da delujem a izabrala sam da ne delujem. Zaključeno je da kada se vratim na zemlju, moram da biram delovanje i koristim moja iskustva i osećanja da vodim te akcije kako bi one bile akt ljubavi.

Pre nego što sam se vratila na zemlju, bila je jedna vrsta dogovora da mogu da ostanem u određenim područjima ovog mesta, ali ne mogu da zalazim dublje u grad. Na primer, nisam mogla da otkrijem više informacija o mom budućem životu, čak i ako sam znala da bi ih zaboravila prilikom povratka. Umesto toga bila sam u području divnih vrtova. Ti vrtovi su bili zeleniji nego na zemlji i boje su bile žive i pune. Dok sam bila na tom mestu nisam imala težinu. Mogla sam da pristupim svim znanjima na koja sam mogla da pomislim. Takođe nisam osećala bol jer nisam imala telo. Nema težine nema bola. Bilo je to kao da je nemoguće biti trapav. Takođe nije bilo moguće biti bilo šta drugo do istinsko ja. Osećala sam se da sam ja više svoja tamo nego ovde na zemlji.

Provela sam što bi bilo po zemaljskim merilima, mnogo vremena u tim vrtovima razgovarajući sa ljudima tamo. Jedan od ljudi tamo je bio uzdignuti učitelj. Vremenom sam odlučila da tog učitelja zovem 'Isus'. Ali kada pogledam nazad, bilo je to kao da je ta osoba Božiji predstavnik koji ima poseban pristup božanskom planu. Razgovarali smo što bi u zemaljskom vremenu odgovaralo satima čak danima. Tamo je uvek svetlo, kao da je neprestano popodne. To mi nije smetalo. Verujem da je bilo tako jer sam mislila da treba tako da bude. Za razliku kad sam sa ljudima na zemlji, osećala sam da sam dobijala puno energije i svežine u društvenim kontaktima. Na zemlji sam introvertna, tako da je to bila vrlo velika razlika za mene. Ne sećam se o čemu smo govorili osim da se ticalo posebnog znanja, kome nemam pristupa na zemlji.

Iz ovog iskustva pre odlaska sam dobila to da moram da biram da delam umesto nedelovanja. Moram da se ponašam na način koji će pomoći da se donese više svesnosti i ljubavi svetu. Uzdignuti učitelj mi je rekao da moram da idem. Mada nikad nisam konkretno pitala da li se vraćam ili ne, shvatila sam da se vraćam.

Ne sećam se putovanja nazad u moje telo, ali ne verujem da sam se vratila do mog tela i onda probudila. Mislim da sam se vratila u telo a potom postepeno izašla iz anestezije. Prve stvari koje se sećam je da sam se vratila u bolničku sobu. Moj otac je sedeo kraj mene. Prokomentarisao je da sam imala sreće da preživim operaciju jer je bilo komplikacija tokom operacije. Ne sećam se da li sam sa njim razgovarala o mom iskustvu, ali mislim da sam imala mali komentar kao 'Imala sam san' ili 'Imala sam viziju'.

Da li ste došli do granice ili tačke posle koje nema povratka? Došla sam do jasne svesne odluke da se vratim u život. Shvatila sam posle moje retrospektive života da ću se vratiti na zemlju a da je moj boravak tamo samo poseta. Tu je bilo nedoumice. Bila sam zahvalna i rasterećena što sam na tom mestu i želela sam samo da se koncentrišem na mesto gde sam bila. Sve dok se nisam vratila u moje telo nisam shvatila da sam više želela da ostanem tamo. Izgledalo je da je povratak mom telu bila dužnost koju sam nekako imala prema sebi i univerzumu .

Da li je vaše isksutvo imalo odlike konzistentne sa vašim ovozemaljskim verovanjima? Sadržaj i jeste i nije bio konzistetntan sa verovanjima koja sam imala u to vreme. Sadržaj koji sam iskusila je bio sa drugog sveta, tako da on postoji izvan sistema verovanja koje znamo na Zemlji. Taj sadržaj je bio više niz istina, koje su prihvaćene kao činjenice. Te istine su malo zamućene pri povratku na Zemlju. Ali one se uglavnom odnose na 'nije toliko važno pripadanje religiji koliko je važno da postoji osećaj moralnosti.' Religija može biti jedan put koji pomaže da se osoba vodi ka znanju moralnosti koje će za posledicu imati prijatniju retrospektivu života i konstataciju da je život proveden u učenju i širenju ljubavi. Međutim, takav način života se može voditi i bez praktikovanja religije.

Tokom vašeg iskustva da li ste stekni posebno znanje ili informaciju o vašoj svrsi? Da, moja svrha je da delam s ljubavlju.

Tokom vašeg iskustva da li ste stekli informaciju o smislu života? Da, akcije sa ljubavlju su deo ljudskog postojanja. Takođe, na Zemlji se mogu naučiti lekcije koje se ne mogu naučiti na mestu gde sam bila jer na Zemlji postoji bol i zemaljski izazovi.

Tokom vašeg iskustva da li ste stekli informaciju o ljubavi? Da, ljubav je jedan važan oblik delanja. Dela urađena s ljubavlju su najviši oblik delanja.

Kakve su promene nastale u vašem životu posle iskustva? Prilične promene u mom životu. Posle iskustva sam postala mnogo obzirnija prema drugima. Lakše mi je da se stavim u cipele drugih ljudi. Lakše mi je da delujem iz ljubavi i saosećanja. Međutim, to je još uvek nešto na čemu radim. Nisam uvek pažljiva i ne sledim uvek to, ali sledim to lakše nego pre.