Opis iskustva:


Otišla sam u bolnicu u subotu ujutro i sećam se samo nekih momenata iz sobe za hitne intervencije. Porodica mi je rekla da su do ponedljka ujutro pozvali moju sestru da joj kažu da dođe u bolnicu. Stavili su me na aparate za održavanje života i nisam se budila skoro dva meseca.

Dok sam bila u komi sećam se da sam bila u stanju da čujem ljude u sobi ali nisam mogla da se probudim, nisam mogla da reagujem. Sećam se da mi je bilo veoma hladno. Sećam se da me je sestra pokrivala i držala za ruku. Imala sam jako visoku temperaturu. Čula sam bolničarku kako grdi moju sestru što me pokriva. Rekla joj je da treba da me otkrije jer imam temperaturu. Moja sestra je rekla bolničarki da vidi po mom licu da mi je hladno i da sam uzrujana. Rekla sam joj kasnije da se sećam toga. Ona je potvrdila da se to dogodilo, neobično kako sestre mogu da pročitaju jedna drugoj izraz lica.

Sećam se da sam čula glas moga brata u sobi - on je doleteo iz inostranstva. Znam kada sam čula njegov glas da mora da sam bila u lošem stanju. Sećam se da sam se osećala tako usamljena i bespomoćna. Nisam bila sigurna gde se nalazim, um mi je još radio. Bila sam mnogo srećna kad sam mogla da čujem glasove u prostoriji. To je bila jedina stvar koja mi je govorila da sam još uvek živa. Kada sam izašla iz bonice osećala sam da treba da idem u bolnicu da porodice obavestim da ne napuštaju njihove voljene koji su u komi. Znala sam iz prve ruke da oni mogu da vas čuju.

Počela sam da osećam da plovim sve dalje i dalje. Sećam se da sam molila Boga da ne dozvoli da mi se ugasi mozak. Osećala sam da je to jedina stvar; jedini znak da sam još uvek živa.

Onda sam osetila kao da sam negde u mraku. Mora da sam se baš borila. Sećam se muškog bića. Sećam se da je govorio ili mi se mentalno obraćao. Stalno je govorio da je u redu umreti, da prestanem da se tako jako borim i da samo odustanem. Bio je tu dugo vremena. Iznenada bilo je kao da je nekako šmugnuo. Osetila sam da je bio zao i u mom umu pokušavao da me nagovori na samoubistvo odustajanjem. Sećam se da sam molila Boga da mi pomogne i loše biće je otišlo.

Onda se sećam da sam bila na vrlo jako osvetljenom mestu. Bilo je to kao u vazduhu ili oblaku ali znala sam da to nije oblak. Bilo je čudesno. Izgledalo je kao da me svetlost drži, kao neko ko brine ili me grli. Jedini način na koji bih mogla to da opišem je osećaj kao da ste deo kosmosa. Sećam se da nisam bila iznenađena, kao da sam uvek znala da ću uskoro biti tamo, kao da sam pre bila tamo. Bila sam bezbrižna više nego što bi ikad mogla da zamislim u životu. Iskreno sam se osećala kao da sam se vratila tamo odakle sam, i znala sam to. Tamo nije bilo nikoga.

Onda sam u daljini videla oblik kako ide ka meni. Bio je uspravan kao čovek, pored toga imao je neku vrstu električne energije oko sebe. Ne sećam se da je govorio u početku. Sećam se da sam mu na dečiji način rekla "ti radiš sve ovo" i onda pre nego što sam to izustila ili pomislila znala sam da je to Bog. Osetila sam da sam bila nepristojna i nisam znala šta da radim. On je komunicirao sa mnom svojim prisustvom. Ne sećam se ničega što je rekao ali znam da je učinio da se osećam predivno i bezbrižno ne samo dok sam sa njim tu, već i u mom životu i svemu što sam doživljavala. Uopšte se nisam plašila. Sećam se osećaja kao da mi se mozak otvorio i svi odgovori u životu bili su tu protičući kroz moju glavu tako brzo, kao da će sve neprilike na svetu (ne samo moje) biti rešene. Sećam se da me je razveselilo to što je sve, i mislim sve, dobro i loše, i ružno na svetu sve je bilo pod kontrolom. Sve to je bilo planirano i skoro da nije bilo ni stvarno. Osećala sam da to gde sam bila i taj deo života je sve bio san, test ili jedno iskustvo, i iz nekog razloga sam se vratila.

Borila sam se sa tim protekle godine - čak sam bila ljuta jer nisam ostala. Još ne mogu toga da se setim - još uvek? sve to ponekad - do današnjeg dana imam kratka sećanja - setim se stvari koje sam zaboravila pretpostavljam - kako mi moj psiholog govori - ona mi je bila velika podrška. Tražila sam i našla veoma dobru - rekla mi je da na isti način tako verujemo u Boga ali ne znamo to za sigurno. Mogu da nastavim da verujem da se to desilo i jednog dana kada ga ponovo sretnem upitam "sećaš se Aprila 2001 - da li se to zaista dogodilo?" tada ću znati odgovor zasigurno ali u međuvremenu moraću da živim na ovoj zemlji i čuvati se da ne poludim od pokušaja da se setim svih odgovora - ko zna - možda ću se setiti i kako vreme prolazi saznaću.