Opis iskustva:


Godinama sam pokušavala da spojim iskustva. Prvo iskustvo je bilo kratko, i ne sećam se mnogo. Neki snovi o svetlu, ali bledo.

Drugo iskustvo je bilo traumatično. Početne faze čudno poznate. Siva praznina, osećaj kretanja, bez ljudskih oblika, veoma usamljena. Onda svetlost, privlačenje ka njoj sve brže i brže. Ne pripremljena za ulazak. Užasno odbacivanje i pad. Potpuno gubitsvo duha. Bila sam se uplašula tokom operacije pod anestezijom. Zubar je primetio moju reakciju. Postao je jako ljubopitljiv o religiji, filozofiji, metafizici, e.s.p., itd.

Treće iskustvo, poznato sa sivom prazninom, osećaj usamljenosti, bez ljudskoh oblika. Znala sam da su sledeći svetlo i tunel. Još uvek nisam mogla da uđem. Kako sam bila privlačena sve bliže i bliže, nisam mogla da kontrolišem da mislim samo o tome šta je svetlo. Postojala je sumnja, strah, i ponovo strašan pad. Ponovo, bila sam uplašena tokom operacije pod anestezijom. Očigledno sam uplašila i zubare jer su posle toga odbili da mi prime kao pacijenta. Majka me je odvela kod drugog zubara. On nije znao za moju reakciju. Ni sama nisam bila sigurna šta se dešava jer u to vreme, nije bilo znanja o IBS ali ovaj put sam bila nekako pripremljena. Sve je bilo očekivano i dogodilo se potpuno na isti način.

Siva praznina, svetlost, tunel. Ponovo nisam uspela. Ovaj put se svetlost ponovo pojavila. Sa mnogo poniznosti, i puno osećaja da sam počastvovana samim njenim prisustvom, prepoznala sam je kao boga. Odmah sam bila prihvaćena unutra. Ovde ponestaju reči za opisivanje kako je to biti u jedinstvu sa svetlom. Ljudskim izrazima bi mogla da opišem ono što se desilo do tad, ali reči nisu dovoljne u opisivanju jedinstva. Mogu da se setim osećaja histeričnog smeha, ne fiziki, već čiste energije koja može da učini da se neko oseća tako dobro, i to se ponavljalo ponovo i ponovo "da li je to ono o čemu se radi". Bilo je čudesno.

Onda taj zvuk sonara. Ometajuć, samo bleep, ali usporavajuće. Čas podrhtava, a onda jasan koliko god može biti. Bio je to zubar koji je vikao na mene da otvorim oči. Bio je izbezumljen. Veoma uplašen. Medicinska sestra je izbezumljeno vadila igle iz moje ruke. On me je silovito drmusao za ramena. Moleći. Moja majka je bila u čekaonici sa ostalima. Mogli su da čuju kako taj čovek viče. Otada nisam primala anesteziju.

Provela sam mnoge sate razmatrajući ove događaje. Trebalo je mnogo godina. Sada osećam da razumem kako to funkcioniše. Došla sam do zaključka da je to jako jednostavno ali većina to neće razumeti. Mi jednostavno 'sudimo sami sebi' prema sposobnosti da potpuno verujemo tom svetlu. Da verujemo da je ono dobro. Bez tog poverenja, ili vere, imala sam nekoliko negarivnih IBS-ova. Sa tim znanjem sam ubeđena da su nam date mnoge šanse. Ne samo jedna kako izgleda pri padu. To je moje znanje o negativnom IBS-u. Bog je svevoleći, i opraštajući. Moje znanje o pozitivnom IBS-u je tako prosto. Sada osećam da mogu da vidim to svetlo u svakome koga sretnem. Zlatno pravilo. Ophodi se prema drugima kako želiš da se ophode prema tebi. Dodaću da nije bilo religioznih likova ni bića. Samo ja i svetlo. Moj cilj u životu je da se tamo vratim.

Ima li još nešto što bi želeli da dodate u vezi iskustva? Stupila sam u kontakt sa IFIBS pre nekoliko godina. Izgleda da me jedno pitanje tišti. Teoretski govoreći, ako neko zna šta je važno u vezi umiranja, i šta se potom dalje dešava, šta bi činio sa tim znanjem? Takođe, upravo pre nego što sam prihvaćena u to svetlo, sećam se da sam prvo pitala, posle svih padova "šta mogu da učinim da bih bila sa tobom?" "Kako mogu da ti služim?" Taj deo o služenju me je uvek intrigirao. Sada osećam ako mogu da pomognem samo jednoj osobi koja se muči sa negativnim iskustvom, i uverim je da je sve u redu, da dobijamo drugu šansu, to bi bilo moje služenje. Sećam se da sam jednom pala sa 6m visokog skladišta za žito. To nije dovelo do IBS-a. Ali se sećam misli upravo pri dolaženju svesti, koja bi to grehota bila da ponesem ovo znanje sa sobom. Nisam brinula o sebi, ili porodici, već o ovom znaju. Mislim da je to bio 'poziv na buđenje'.