Opis iskustva:


"Umro" sam i iznenada sam lebdeo, dijagonalno, iznad tri tinejdžera koji su me napali (i njihovog psa nemačkog ovčara), nekoliko metara iznad njihovih glava. Sve se zaustavilo, mrtvo mirno, u toku događaja, vreme i prostor su se zaustavili. Ja sam mogao da se pomeram na sve strane, potpuno slobodan, slobodan od uobičajne telesne inercije i ograničenja.

Gledao sam dole na moje telo - kao da nije bilo moje - i apsolutno nisam osećao tugu, nisam žalio za njim, nije bilo bola ni ičega drugog. Samo sam shvatio da moje telo leži dole na travi. Ništa više, ništa manje. Sada to možda izgleda čudno, ali u trenutku sve je izgledalo jasno samo po sebi.

U isto vreme dok je svet stajao dole podamnom, u svom "zamrznutom" stanju, našao sam se okružen potpunom toplinom, u stanju zadovoljstva i dobro raspoložen. Nastavio sam da "lebdim" (kao da sam bio zakačen u vazduhu). Okrenuo sam / sebe/ moju svesnost (sve što sam bio je bila samo gola svesnost - nije bilo tela, ni pružanja, bez početka i kraja u toj svesnosti koja sam bio ja) i video sam pravo napred, malo na gore (sećam se pogledao sam na gore), neku neopisivu "svetlost", kao neki otvor u drugu dimenziju, u potpuno drugačiji svet, tamo je bilo neko lice.

Nikad neću zaboraviti to lice! Bilo je tako puno dobrodošlice, nezahtevno, uz topao osmeh ljubavi... U tom privlačnom licu, kao i u celom iskustvu, nije bilo ničeg drugog osim potpuno čiste i totalne ljubavi, neograničenog razumevanja, dobrote, i stvarno blagonaklonog, simpatičnog i toplog humora. Plačem sad kad se setim toga (mada nisam verovao da hoću posle svih ovih godina).

Postojala je tiha direktna komunikacija, koju nisam u stanu da "prevedem" u pisane ili izgovorene reči, a pogotovo ne u slike. Samo sam osećao, od tog predivnog lica, da sam i dobrodošao i da me očekuju; kao da sam već video to lice ranije i još više od toga... Kao da je sve tako dobro poznato, tako blisko i tako očigledno. Kao da sam bio otsutan na dugom, dugom putovanju u stranoj zemlji, i posle dugo vremena konačno sam se vratio! Domu, gde je sve tako dobro poznato i bezbedno. Osetio sam obilnu radost zbog povratka kući, što sam bio u stanju da se vratim.

Iznenada desno od mene, malo udaljeno od lica, otvorila su se "vrata" (ili pre ulaz, otvor bez vrata) i prišao mi je bliže, tj. ulaz je postajao sve veći i veći ili sam to ja prilazio otvoru - teško je znati jer nisam morao da načinim nikakav pokret bilo koje vrste kao za plivanje, letenje, hodanje, itd. samo sam želeo da idem tamo - jer sam bio radoznao šta ima sa druge strane "ulaza" i tako začas, bio sam tamo prad ulazom.

U početku mogao sam da razaznam jednu ogromnu "gomilu ljudi" sa druge strane otvora. Onda kada sam bio na pragu, video sam tamo čitav jedan svet, koji ću sad da opišem. Neka "stvorenje" su stajala sa druge strane ulaza - pretpostavljam da su bili anđeli, mada nisu imali krila itd... samo lepa srećna lica i tela koja su izgledala kao ljudska tela. Osmehivali su mi se sa izrazom dobrodošlice i naklonosti. Virio sam kroz ulaz i stupio unutra. Onda sam to video! Jedan beskrajan "svet" anđela je bio tamo, milioni, milijarde stvorenja. I sve i svako je bio u tom neopisivom čistom i lepom svetlu, kao srebro; da prosto ne mogu da nađem reči da to opišem. Najupadljivije od svega i istovremeno čudesno: izgledalo je kao da me svi ti anđeli očekuju! Sićušnog mene!

Bilo je to kao da su mi pokazali - ili me potsetili - šta me jednom očekuje, nešto što sam osetio u sasvim neposrednom obliku... U isto vreme, izgledalo je kao da znaju da moje "vreme" još nije došlo. Prvo sam bio iznenađen, možda razočaran ili nešto drugo, ali pomirio sam se sa tim i prihvatio tu činjenicu. Ne zato što je to bila njihova odluka, već jer je to bila moja odluka. Oni su me prihvatili u tom "sada" ili kako god bih to mogao da nazovem, ali iz nekog razloga trebao sam da se vratim na zemlju (a tako i mom telu). To je bilo kao da su me oni samo potsetili na moju sopstvenu odluku!

U jednom trenu bio sam u mom telu, podigao ga, i pobegao sa tog mesta tako brzo da me čak ni pas nije mogao stići.

Tokom suđenja koje je usledilo u oblasnom sudu, kada su izmerili u detalje svaki udarac, svaki podliv na mojoj glavi i mojim grudima, bilo je ustanovljeno da se "maltretiranje može smatrati kao najgrublje". Neki od udaraca u glavu su trebali da me ubiju. A ja nisam bio ni u bolnici! Očigledno, to mi nije bilo potrebno, nisam imao ni unutrešnja ni spoljašnja oštećenja. Mogao sam da trčim i hodam normalno. Desilo se samo da sam ispljunuo nešto sluzi i krvi. To je bilo sve.

Da li ste sreli ili videli neka druga bića? Da. Stvorenja i/ili anđele. Neka su bila iznad mene, neka s druge strane "ulaza". Nisam prepoznao ni jedno od njih da su pripadala mom zemaljskom životu, ni, nasuprot tome, mom prethodnom "duhovnom životu". Siguran sam u to. Komunicirali smo telepatski, pretpostavaljam. Bili su to kao "glasovi", koji su neposredno razmenjivani među nama. Potpuno jasna i neposredna komunikacija, to nije dozvoljavalo nikakvu vrstu laži, samo čista i jasna komunikacija. Razgovarali smo o tim stvarima koje sam opisao, o smislu i svrsi mog života, o Božijem svetu i svemu oko reda i značenja, i mnogo toga još.

Da li ste imali osećaj posebnog znanja, univerzalnog reda i/ili svrhe? Da. Pre svega: Postojao je smisao u mom životu i postojanju ovde na zemlji, nešto što sam jednom sam izabrao. Postoji smisao i nekakav red u celom svetu/kosmosu/Božijem svetu. Ljubav i shvatanje su najvažniji. Ja stvarno mogu da naučim šta znači praštanje i davati ga, veliku tajno to sadrži! Međutim, šta je svrha nastavka mog života ovde na zemlji, toga ne mogu da se setim.

Da li je bio neki, ili više delova iskustva posebno značajan, ili važan za vas? Posebno, strah/nesigurnost od smrti je potpuno nestao. Da iskusim sve u vezi oko Isusa, anđela, itd... i ljubav i humor imaju veoma neopisivu važnost. Uvid, posebno u praštanje i razumevanje su važni.

Ima li još nešto što bi želeli da dodate u vezi iskustva? Samo ovo: Mi smo svi međusobno povezani; svi pripadamo istom univerzumu i kosmosu. Šta god učinimo protiv drugih, to činimo protiv sebe, postojanja i Boga. Ljubav, razumevanje, humor i mudrost su najvažniji. Niko to ne može da izbegne, niko nije neki izuzetak, sve je međusobno povezano.