Opis iskustva:


Prvo sam bila uplašena. Nisam mogla da dišem i brinula sam se za svoj život. Onda sam prošla kroz kratak period maglovite svesti. Onda je sve postalo jasno, nije bilo bola ni straha. Bila sam povučena u tunel boja. To je slično bojama i oblicima na slikama P. Mondrijana. Na kraju tunela rečeno mi je da sam mrtva. To je bio samo glas, nije bio neki član porodice ili neko biće. Bilo mi je dobro na tu informaciju. Onda je bio prag - kao ulaz ali nije bio ulaz. Moje prvo stvarno sećanje (kažem stvarno jer jasnoća od trenutka kada sam bila na ulazu je bila jasnoća kakvu nikad nisam doživela) je da sam po prvi put zaista živa. U svom umu trenutno sam znala smisao života i veliki plan, i bila sam ushićena. Plan je bio tako savršen - nešto što ni jedan ljudski um ne bi mogao zamisliti. Sve je imalo smisla. Moje mesto u tome je imalo smisla. I to je kao da sam bila negde daleko, pa sam se ponovo vratila tom životu. Kao da sam se vratila sa godišnjeg odmora i sada se vraćam nazad na posao, ili vraćam se stvarnosti. Iza ulaza videla sam nekakav transportni sistem. Videla sam vodu i lance na spravi na vodi - kao futuristička Dizni vožnja. Bila sam na pola puta kroz ulaz, i onda sam zbačena nazad niz belo, žuto, crveni tunel. Bilo mi je mnogo jasnije pri povratku. Čak sam rekla sebi da moram da zapamtim tajne života, da ljudi treba da znaju istinu. Ali kada sam otvorila oči, to je nestalo. Ležala sam tamo pokušavajući da se setim. Moj um je mogao da se seti svake scene koja se dogodila ali ne one najvažnije stvari. Osećala sam kao da mi nije dozvoljeno da imam to znanje ovde, kao, ako bi znali, onda ne bi naučili ono što treba da naučimo. Život je škola, ništa više.