Opis iskustva:


Tokom leta pre nego što sam pošao u 5. razred pao sam sa našeg drveta iza kuće. Ono je bilo zaraženo crvotočinom i grana na kojoj sam se ljuljao se odcepila i pao sam sa nekih 5 m. Slomio sam obe ruke, i moje levo rame. Takođe mi je zabijeno blato u nos i grlo. Travljak i zemlja oko drveta su bili mokri od kiše koja je padala tokom noći. Na početku čim je grana pukla i kad sam počeo da padam, bio sam iznenađen kada me je usred vazduha uhvatilo blistavo sjajno biće, koje me je ponelo naviše. Pustio me je po prispeću na sjajan blistavi predeo i postao sam vrlo srećan i veseo. Sećam se dragulja koji su lebdeli svuda naokolo i dok sam pomerao ruku oko njih shvatio sam da letim/lebdim iznad naše kuće. Imao sam širok ugao viđenja i počeo sam da gledam sa svetlarnika na vrhu krova i sećam se da sam se smejao tome šta bi moja majka rekla kada bi me videla na vrhu trospratne kuće. Sećam se da sam pogledao kroz prozor na drugom spratu u spavaću sobu mojih roditelja, i u tom trenu sam začuo da me neko zove po imenu. Ali taj glas je izgovarao Donald, ne Doni, kao svi ukuljučujući i moje roditelje. Ignorisao sam ga sve dok vrlo strog ženski glas nije ponovo pozvao. Tada sam se okrenuo i ugledao visoku sa četvrtastom vilicom, vrlo punačku ženu u letnjoj haljini sa šarom žutog cveća. Upitao sam je ko je ona i rekla je: "Ja sam tvoja baka." Ništa od toga nije izgovoreno ljudskim jezikom jer nisam video da pomera usne. I kada sam rekao: "Ne, nisi! znam kako izgleda moja baka a to nisi ti!" Tada sam imao žive roditelje samo sa tatine strane i o njima sam govorio. Ona je onda rekla: " Sve majke imaju majku, a i ta majka ima majku, a ja sam jedna od njih." Kako je to rekla ja sam u svom umu video male slike kako se vraćaju kroz svaku generaciju i primetio njen lik tamo dve ili tri generacije unazad. Posegnuo sam i uzeo je za ruku i ona se osmehnula. Dok smo išli upitao sam je gde smo i bio sam nekako iznenađen odgovorom "na nebu". Na neki način sam sumnjao i rekao sam "Ako sam na Nebu, onda hoću da vidim Isusa." Bio sam još više iznenađen kada je rekla OK.

Kako smo išli primetio sam da se predeo oko nas promenio i bio sam svestan sjajne zgrade, u nedostatku boljih reči, i kako smo se kretali bio sam svestan da sam pomislio da to mora da je biblioteka jer su ljudi čitali i učili. U jednoj sobi bio sam iznenađen da vidim nekog Indijanca, i kako sam to pomislio, vrlo neprijatan odgovor je došao od detaljno obojene i perjem okićene osobe. "Ja nisam Indijanac. Ja sam...!" Često sam mislio šta sam trebao da mu odgovorim i sećam se kako je bio odeven i pomislio sam da je jedan od pripadnika Južno Američkih domorodačkih plemena iz reda Maja, ali sećam se samo da sam bio zbunjen i odgovorio sam: "Meni izgledaš kao indijanac."

Nešto dalje pošto sam video druga bića kako čitaju i uče moja baka je stala i rekla da je tu sačekam. Ona će da javi Isusu da sam tu. Sećam se da sam mislio da sam ispred kancelarije direktora škole i čudno izgleda da sam malo čuo razgovor u toj "kancelariji" kao da je on na telefonu. Posle kratkog čekanja izgledalo je kao da sam čuo da je spuštena telefonska slušalica, upravo pre toga je on rekao "Da, u redu, tačno, doviđenja." Onda sam postao jako nervozan kada sam video kretanje, svetli sjaj se kretao ka vratima.

Moram reći da sam u tom trenutku bio preplašen! U tom trenutku je svetlost bila prejaka i ja sam ponizno pognuo svoju glavu. Nikad nisam imao jasan pogled na to biće o kom je moja mama toliko govorila. To je deo koji me najviše brinuo kada sam kasnije ponovo proživljavao.

Moja baka je u tom trenu rekla nešto kao "Je šuma, ovo je Donald." Bio sam zbunjen zašto nije rekla samo: "Isuse ovo je Donald", ali bio sam previše zauzet pokušavanjem da shvatim zašto je on tako blistao. Čak sam pokušao da pogledam kroz moje malo razmaknute prste da uhvatim tračak. Dok sam se borio da vidim, sećam se da je vrlo malo govorio mojoj baki ali iznenada sam postao svestan da on pretražuje ili možda pregleda moje detinjstvo do tada i sećam se da je stao na mom sećanju gde sam se stideo. Video sam događaj, krađu gumenog noža igračke iz prodavnice u glavnoj ulici, iz drugačijeg ugla. Video sam sebe iz udaljenosti, kako istrčavam kroz vrata za prijem robe i bežim kući. Sve sa udaljenosti i nepristrasno. Malo je zastao da vidi moju reakciju, i bez osude brzo prošao kroz ostalo. Posle ovoga moja baka i on su razgovarali i ona se okrenula ka meni i rekla: "Moraš da se vratiš nazad." Mislim da sam iznenadio i sebe kada sam rekao ne. Hteo sam tamo da ostanem.

Tada je baka rekla da bi to mnogo rastužilo moju porodicu jer me mnogo vole. Rekao sam da me ne vole i rečeno mi je da pogledam, i dok sam gledao dole kroz nešto za šta sam mislio da je televizor mogao sam da vidim moju sestru i braću kako pokušavaju da me ožive. Moja starija sestra je kopala blato iz mog grla i nosa. I bio sam iznenađen. Mogao sam da čujem kako govori "Diši Doni, diši Doni molim te", dok me je pljeskala po licu. Onda je baka kleknula na jedno koleno i u tom položaju me okrenula i pogledala pravo u lice. Sa njenim rukama na mojim ramenima rekla je reči koje će me progoniti... "Donalde ima da se vratiš, ali upamti... upamti Ti Si Deo Nečeg Veoma Važnog!" I kako sam se okrenuo da ponovo pogledam šta se dešava sa mojim telom, i zbunjen šta je to moja baka mislila i pre nego što sam mogao da zapitam osetio sam jako guranje otpozadi i pao naglavačke u mlitavo telo i počeo da dahćem i gutam vazduh. Bol je bio užasan.

Počeo sam da pričam šta se dogodilo ali mi niko nije verovao ni reč. Vremenom sam čak i ja zaboravio. Zvuči nemoguće, ali kada vam cela vaša porodica kaže da ste u zabludi čak i vi počnete da verujeto u to. Tako je to otišlo u zaborav. Bio sam u braku 8 godina i dobio četvrto dete, kada je sve počelo da mi se vraća. U snovima sam čuo određene stvari, i onda mi je brat rekao da je Hebrejsko ime za Isusa bilo Ješua, BOOM! Kako mnogo sećanja odjednom!

Nisam stigao da kažem mojoj majci celu priču dok nije dospela u bolnicu i ostalo joj još dve nedelje života. Tražila je da joj obećam da ću ispričati svoj mojoj braći i sestrama. Kada sam konačno rekao mojoj ženi rekla je: "Dušo, vidim zašto nikad nisi nikome rekao, plašio si se da ti niko neće verovati." Glasno sam se nasmejao, i sam se iznenadio kad sam odgovorio: "Ne draga, nisam to nikome rekao jer ja u to nisam verovao!" Jer posle toliko godina koje sam bio ateista za to nije bilo mesta.

Želeo bih na kraju da kažem da sam zadnjih pet godina pokušavao da ispričam ljudima ovaj događaj i čak i sada kada dođem do tačke kada Ješua izlazi da me pozdravi imam istu provalu emocija. I to me dovodi do plača i smetenosti. Mislim da je to zato što kada su me pitali da li me moja majka i porodica voli rekao sam ne, ne tako! Ljubav u fizičkom je izgledala ništavno u poređenju sa pravom ljubavlju.