Opis iskustva:


Imala sam grip sa povraćanjem. Iznenada nisam mogla da dišem. Sećam se da sam pomislila 'Ne ovde, ne sada.' Jer oba deteta su spavala a muž je bio na poslu. Nisam želela da me deca nađu. Pokušala sam da se iskašljem i dišem ali bilo je kao da mi je grlo zatvoreno. Počela sam da mislim da odem do komšije kako me deca ne bi prva našla, a možda bih dobila i pomoć od njih. Tražila sam ključ od zadnjih vrata u mojoj tašni, otvorila vrata i izašla napolje. Ali mora da sam se onesvestila jer se ne sećam više.

Kada sam postala svesna, i dalje nisam mogla da dišem. Ali sam osetila kao da su oko mene omotani slojevi pamuka i jako sam se borila da ih skinem. Bilo je to kao u zagušljivoj čauri. Kada sam izašla iz tela, bila sam na mostu. U daljini preko vode bila je zaista prelepa luka i grad okupan zlatnim svetlom. Osećaj naslonjenosti na most i gledanje na igru svetlosti na vodi je pružao neopisivo zadovoljstvo. Bilo je mnogo ljudi koji su radili u luci; osećala sam da ih poznajem. Sa mnom na mostu su bila dva vodiča, što sam prihvatila kao normalno. Moja perspektiva je bila neobična jer sam bila gore u vazduhu, na mostu, iza mene i gledala delove grada i luke sve u isto vreme. Vodiči su imali dve knjige koje sam trebala da pročitam. Prva knjiga je bila o mom životu. Mogla sam da pregledam strane i pogledam različite događaje koji su mi pomogli da ocenim da li su bili dobri ili loši. Dobre odluke su bile pozdravljane od ljudi sa druge strane mosta. Stranice su bile više kao filmovi i mogla sam videti kako su moje odluke uticale na sve oko mene. Bila sam šokirana kad sam otkrila da dan kada sam zaista teško radila u gostionici i dala sve od sebe da svima pomognem, to je bilo najmanje pozdravljeno od mojih vodiča. Dan kada sam pomogla pauku ispred vrata je bio pozdravljen jer sam to učinila sa osećanjem stvarne empatije uprkos tome što sam se plašila pauka. Nije bilo nagrade od ljudi koji su znali šta sam učinila. Poruka je bila - sve raditi s ljubavlju, što je mnogo teže nego što sam mislila.

Postala sam svesna da je svetlost oko mene svesna i načinjena od čiste ljubavi. Svi mi pripadamo tom svetlu i svetlost je u nama.

Vodiči su znali da sam znatiželjna i dozvolili su mi da pogledam drugu knjigu. Rekli su mi da se toga neću sećati i ako to pokušam verovatno ću to pogrešno da protumačim. Ali knjiga je imala savršen smisao kad sam bila tamo. Knjiga je izgledala više kao sfera koja je predstavljala kosmos na mnogo različitih nivoa i svesnost punu ljubavi koja je prožimala beskrajne dimenzije i svetove. Sećam se svega ali sam obećala da ću zaboraviti za sada.

Postala sam svesna moje nedavno preminule svekrve kako dolazi kroz gomilu vodeći malog dečaka starog oko četiri godine sa tamnom kovrdžavom kosom. Nisam ga poznavala i pitala sam se ko je to. Ona je rekla: 'Debi, šta radiš ovde! Vraćaj se smesta!'

Odmah sam bila nazad na zemlji i pokušavala da dođem do vazduha. Grlo mi je bilo jako otečeno i mogla sam da udahnem samo male količine vazduha. Napolju je bilo hladno i vratila sam se u kuću da odmorim.

Iskustvo je duboko i još ga varim. Ne želim da razgovaram ni sa kim o nečemu tako glupom kao to da sam se skoro ugušila u sopstvenom izbljuvku, tako da kad pokušavam da opišem iskustvo kažem da je to bio san i nikome nisam govorila o dve knjige koje sam videla.