Opis iskustva:


Te noći kada sam imao iskustvo blisko smrti radio sam na istraživačkom brodu, i upravo smo se vratili sa rada na novoj podmornici, i pretstavnik sa podmornice je bio na brodu. Nismo moglu da uplovimo u malu luku jer je more bilo toliko uzburkano da bi brod zakačio dno pri ulasku u luku ako bi se talas spustio. Bila je kasna noć kada smo se usidrili nekoliko kilometara od obale i odlučili da uplovimo u luku kada nevreme prestane sledećeg dana.

Pretstavnik podmornice je bio jako nestrpljiv da dođe na obalu da bi uhvatio njegov let kući. Nekoliko drugih članova posade su takođe želeli da idu kući i odlučili su da se sretnu sa nama na pristaništu ujutro. Nagovorili su palubnog mornara i mene da ih primimo u naš zodiak čamac na naduvavanje.

Kapetan je preporučio da nosimo pojaseve za spasavanje i moj vođa se složio da ih nosimo. Svi smo bili iskusni vozači i operateri na podmornici i navikli na boravak na moru i u vodi. Morali smo da pretražimo ormarić brodskog oficira da bi našli prašnjave stare pojaseve zatrpane ispod. Mnogi od nasi ih nisu nosili godinama i ovo su bili stari Mae-West pojasevi za spasavanje.

Proverili smo naš položaj na radaru da skiciramo kurs do luke i podesili svima opremu. Onda smo spustili Zodiak u okean i Palubni mornar je preuzeo kormilo da upravlja čamcem a ja sam bio na pramcu zbog navigacije. Čamac je imao V-4 motor i zaista je mogao da leti po vodi, ali bio je vrlo nizak i nismo mogli da vidimo svetla luke najvećim delom usled talasanja mora. Brzo smo izgubili vezu sa lukom.

Iznenada smo propali kada se talas prelomio pod nama i dozivao sam Palubnog mornara da okrene čamac i usmeri prema moru. Drugar je okrenuo čamac i počeo da se kreće prema pučini kada se nebo smračilo a pena na vrhu nadolazećeg talasa je bila sedem metara iznad naših glava.

Bili smo u lomilačkoj zoni peščanog spruda kilometar i po od obale i luke. Sećam se kada sam video tu penu povikao sam svima "Sranje, gotovi smo" i talas se sručio na nas. Talas je savio čamac na pola od pramca do krme, tri od četiri naduvane gumene komore su pukle kada je pod od aluminijuma i fiberglasa pukao i motor otpao sa krmenice.

Bio sam katapultiran sa pramca u okean, i kada se sručio na mene talas me je kovitlao i prevrtao. To je bila najbešnja nasilna snaga koju sam ikad osetio da je napala moje telo i bio sam odvojen od svih. Bio sam izgubio svaki osećaj za pravac i okean je nastavio da me baca naokolo kao lutku. Kada sam otvorio oči da izdahnem nekoliko balončića da oderdim na koju stranu je površina, pesak i so su mi pekli oči, i bilo je tako mračno da nisam mogao da vidim mehuriće.

Nisam znao na kojoj strani je površina. Ali moje višegodišnje iskustvo kao vozača me je naučilo da ne paničim. Tako da sam čekao i čekao da me ovaj stari Mae-West pojas za spasavanje iznese na površinu. Sad nema ulične rasvete tako da je veoma mračnno. More je nastavilo da me baca naokolo i moja pluća su gorela da udahnu vazduh. Ali površina nikako nije došla u moj domašaj i kako je vreme prolazilo vrelina u mojim plućima se smanjila ali je postalo veoma hladno. Mogao bih da kažem da se moj mozak borio za kiseonik i da me je uhvatila neka vrsta euforije. Izgleda da sam jako dugo zadržavao dah ali na kraju euforija je preovladala i pokušao sam da udahnem slanu vodu. Sve čega se sećam je vrelina u mojim plućima, i polako je prestala i nastala je tmina, hladna tmina.

Polako sam primetio svetlo, sijalo je sve više oko mene. Više nisam mogao da osetim moje telo, mogao sam da osetim gde je ali nisam bio u njemu. Takođe mi je postalo toplije i prijatnije. Počela je da me privlači sjajna oblast u svetlu. Nisam mogao da se uzdržim. To je izgledalo sasvim prirodno i osećalo se poznato. Preplavio me je sećaj dobrodošlice i povratka kući kao i neverovatan osećaj ljubavi. Osećao sam se tako srećno, prijatno i voljeno. Moje fizičko telo je nestalo, postao sam svetlo bez oblika. Nisam sudio o tome samo sam prihvatio svoju promenu, to je bilo tako prirodno.

Onda sam unutar svetla mogao da osetim druge kraj mene i druge koji mi dolaze ili sam se ja još kretao ka njima. Kretanje ka tim drugima je nešto što se samo događalo, ali ja sam želeo da budem sa njima. Prepoznao sam te druge osobe i to su bili oni koji su mi poželeli dobrodošlicu. Pružali su mi podršku i pomagali da se prilagodim. Još bića je došlo, možda tuce i svi su bili oko mene. Znao sam ih i osećali smo se kao porodica.

Pre nego što sam mogao da komunicairam sa njima počele su kratke slike mog života. Čuo sam dosad da je to retrospektiva života i teško je objasniti neumoljiv intezitet slika. Reči ne mogu tačno preneti to iskustvo. To ne samo da su bile slike, to su bili osećaji i ne samo moji osećaji. Mogao sam videti šta osećaju drugi i kako moje akcije u životu utiču na njih, radost, sreću, tugu, razočaranje, ljubav, sve druge emocije. Ali nije bilo osećanja osude. Nije bilo osećanja da mi se sudi zbog mojih postupaka u životu. Osetio sam kao da sam posmatrao retrospektivu života da bih mogao da napredujem i razvijam se iz tih životnih iskustava. Onda su se slike i osećaji promenili i bile su mi pokazane slike koje nisu iz mog života. Bio sam dezorjentisan i zbunjen. Pokazivani su delovi mog života koji se još nisu desili.

Druga bića su mi davala podršku ali ne rečima. Podržavali su me mislima ljubavi i saosećanja. Rekli su mi vrlo lične stvari o mom životu koje ne bih ovde pominjao. Upravo tada sam čuo jasno i razgovetno reči 'ovo nije tvoje vreme, moraš da se vratiš.' Nisam hteo da se vratim. Molio sam da ostanem. I ponovo mi je rečeno da ovo nije moje vreme i da imam svrhu. Iznenada sam shvatio da moram da se vratim u moje telo i da nastavim da živim svoj život. Boravak u Božijem svetlu čini još težim povratak ovom životu. Nisam želeo da se vratim, to je bilo još teže od čina davljenja. Grupu bića koja su bila sa mnom, nazvaću mojim strodnim dušama. Moje srodne druše su mi pomogle da se vratim u telo. Već sam čeznuo da ostanem tamo. Povratak je bio najteža stvar koja je ikad zatražena od mene.

Postao sam svestan mog beživotnog tela kako lebdi u vodi, još je bilo prevrtano i udarano peskom i vodom. Mornari bi uzeli kraj konopca i upleli ga nazad u konopac. Zvali su to gorkim krajem. Pa taj gorki kraj se omotao oko moje ruke i udarao me po grudima. Drugi kraj je bio pričvršćen za Zodiak. Kada su udarili sledeći talasi, konopac je dislocirao moje rame i povukao me na površinu. Tri komore za vazduh su bile izduvane ali jedna je još imala vazduha u sebi. Moje telo se zaplelo u kanap pregrade u kojoj je bio vazduh. Talas me je udario tako jako da je istisnuo deo vode iz mojih pluća. Udahnuo sam prvi dah i duh je tresnuo nazad u moje telo.

Pluća su mi gorela, u glavi bubnjalo i skliznuo bih ponovo pod površinu da nisam bio zapetljan za čamac. Kašljao sam i povratio i pokušao ponovo da dišem. U daljini sam čuo da uzvikuju moje ime. Moji drugari sa broda su me tražili. Nekako su našli baterijsku lampu, ali sve drugo je bilo izgubljeno. Doplivali su do mene i onog što je ostalo od čamca. Još uvek smo bili na kilometar i po od obale. Svi smo se uhvatili za čamac i zaplivali ka obali. Kad sam se odrešio imao sam problem da ostanem iznad površine, tako da sam izuo obuću ali to nije pomoglo. Onda sam odrešio moj pojas za spasavanje i otkrio da je obloga bila isečena i natopljena vodom. To me je pojas za spasavanje vukao dole. Ono što je trebalo da mi spasi život me je ustvari ubilo, a spasao me je gorki kraj.

Kada smo došli na obalu moji drugari su mi vratili dislocirano rame na mesto. Dok sam stigao do kuće i moje žene bio sam u šoku. Ona je bila medicinska sestra i negovala me je. Trebalo mi je dva dana da se stvarno i potpuno vratim u moje telo. Deo mene je održao vezu sa svetlom dok je nisam previše potisnuo.

Da li ste imali osećaj posebnog znanja, univerzalnog reda i/ili svrhe? Da. Pošto sam se vratio, bio sam povezan sa svetlom cela dva dana. Deo mene je bio u stanju šoka, deo u telu je osećao stvarni bol a deo u svetlu imao iskustvo fizičkog isceljenja tela. Tokom ta dva dana shvatio sam da su mi data tri neverovatna dara. Prvi dar je bio prihvatanje. Znao sam ko sam bio i mogao sam da prihvatim moje dobre i loše strane. Nisam morao više da mučim sebe zbog svojih grešaka. Umesto toga mogao sam da učim i prihvatim i učinim sebe boljim ljudskim bićem. Sada znam kako moj život može da deluje na druge a da to i ne znam. Takođe znam da sam uvek na pravom mestu. Drugi dar je tolerancija. To je nešto sasvim novo za mene. Voleo sam da se probijam kroz život. Iznenada, sada na neki način poštujem i prepoznajem uverenja i običaje drugih. Sada mogu da vidim da drugi na svojim životnim putevima imaju iskustvo nečeg što im je potrebno za njihov razvoj. Tolerancija mi dozvoljava da im dozvolim da idu svojim putem. Treći dar je moja istina.

Dva dana posle moje bliske smrti bila su najsnažnija jer to nije bio samo fizički šok, čak i više to je bio duhovni šok saznanja moje istine. Ta dva dana sam živeo sa mojim srcem širom otvorenim. Sve sam doživljavao sa otvorenim srcem. Kada kažem otvoreno srce, mislim na svetlost koju osećate kada ste u prisustvu te bezuslovne ljubavi.. To osećanje dolaska kući je prisutno u vašem srcu i vaše srce oseća kao da je prošireno izvan fizičkog tela i da je u dodiru sa svime. Zbog moje ljudske strane, suočavanje sa mojom istinom po prvi put bilo je jako emotivno bolno jer sam morao da se stvarno suočim sa sobom. Morao sam da se suočim sa mojim dobrim i lošim stranama iskreno i jasno. Onda sam video da svako ima njegovu ili njenu istinu i veoma se razlikuje od faktičke istine.

Moj novi život je počeo sa ta tri nova dara. Počeo sam da se menjam. Nisam više stvari video isto kao pre. Počeo sam da radim na sebi. Odrastajući u Arizoni, kao mladić, stekao sam razumevanje prirodnog načina Američkih domorodaca. Težio sam da sledim taj put posmatranja dok sam radio na sebi. Neki od mojih najvećih napredaka su došli tokom vremena prisnosti sa prirodom. Moja duhovna strana je sada komunicirala dajući mi informacije koje nikako nisam mogao da znam. U početku nisam verovao tom znanju, pa sam ga proveravao. Raspravljao sam se sa tom novoprobuđenom duhovnom stranom sebe dok tokom vremena nisam počeo da verujem i oslanjam se na nju.

Nastavio sam da radim, krećem se i živim svoj život sa svojom novopronađenom istinom do nekih deset godina kasnije. Otišao sam na duhovno povlačenje u Arizonu, gde sam odrastao kao tinejdžer. Moj program je bio da prođem nekim starim stazama i uživam. Smatrao sam da sam prešao dug put sa moja tri dara i mislio sam da mi dobro ide. Prvog dana povlačenja cela grupa je imala okupljanje na jutarnjoj meditaciji. Ja sam otišao daleko od drugih da meditiram u maloj pećini za koju sam znao. Namera mi je bila samo da meditiram radi smirenja, opuštanja i usredištenja. Malo toga sam znao. Duh i svetlost moje bliske smrti su me obuzeli. Počeo sam ponovo i ponovo da preživljavam moje iskustvo blisko smrti.. Ali bilo je mnogo drugačije. Duh se sada obraćao direktno meni, nije samo projektovao misli i informacije. Nikada nisam pokušao da se vratim svetlu ni da otvorim srce posle prvobitnog iskustva pre deset godina. To je bilo nešto što sam zapakovao i gurnuo daleko nazad u sećanje. U to vreme moje ljudsko jastvo nije moglo da prihvati vezu sa univerzalnim sveznajućim Bogom, Boginjom, Svim što Jeste. Shvatio sam da je to nešto što sam potisnuo. Izašao sam iz meditacije i ponovo sam bio na tom mestu a moje srce otvoreno. Živeo sam pola u svetlu - pola u fizičkoj spoljašnosti tri dana. Sve to vreme nastavio sam da ponovo proživljavam prvobitno iskustvo ponovo i ponovo.

Tako, to je postalo drugo transformišuće iskustvo. To drugo iskustvo mi je dalo do znanja da se mogu povezati sa svetlom bilo kad. Saznao sam da svi mi možemo da se povežemo sa svetlom. To je stvar dozvoljavanja sebi da slušamo i utišamo naše umove. Takođe je učinilo da prepoznam da smo svi deo šta god mi zvali Bogom. Mi smo svi ko-stvaraoci našeg životnog puta i svega u našem iskustvu. Trebalo mi je tih deset godina integracije da se pripremim za ovu drugu transformaciju, koja me je prisilila da se suočim sa svim ovim. Ta razumevanja prouzrokovala su da još više promenim život. Pre sam radio na sebi da postanem bolje ljudsko biće, sada sam morao da prođem kroz ono o čemu sam pričao. Započeo sam ono što sad zovem svojim tihim služenjem. Drugi su počeli da mi dolaze da traže pomoć. Duh će mnogo puta saopštiti neku pomoć ili podršku obično u obliku duhovnog semena za te osobe. Mislim da ono što dovodi ljude jeste promena u načinu na koji izražavam ljubav i saosećanje. Biti u mogućnosti da dotaknem svetlo, bio sam u mogućnosti da iskusim bezuslovnu ljubav. Pošto smo mi svi ljudska bića, naše ljudsko prirodno postavlja uslove u našu ljubav. Bila to ljubav prema devojci ili prema hrani, imamo očekivanja. Očekujemo ljubav za uzvrat ili bar određeno ponašanje. Bezuslovna ljubav ne deluje na taj način. Živeći svoj život bez očekivanja od drugih, bezuslovno dajući svoju ljubav, izgrađujete istinsko saosećanje koje drugi mogu da osete i što ih privlači. Ali to takođe može doneti nevolje. Ljudska strana obično pogrešno shvata bezuslovnu ljubav. Ljudska strana stvara očekivanja. To mi je napravilo nevolje pre nego što sam prepoznao činjenice.

Tokom poslednjih nekoliko meseci, moje treće transformišuće iskustvo je izbilo na površinu. U mojoj retrospektivi života, bio mi je pokazan deo mog života koji još nisam proživeo. Bavljenje kancerom je jedan od njih. Nedavno mi je dijagnostifikovan IV stepen kancera pluća sa lošim prognozama. To je došlo u vreme kada sam se bavio više mojim ljudskim nego duhovnim. Ipak zbog mog služenja i iskustava prihvatanje kancera je bilo trenutno. To me je vratilo mom centru ravnoteže jastva i Duha. To mi je dalo nove uvide kako da se bavim svim aspektima izlaženja na kraj sa smrtonosnom bolešću. Zahvalan sam, Duh je iskomunicirao mnoge načine nošenja sa fizičkim bolom, lekovima izazvanim usponima i padovima i mentalnim aspektima lečenja. Pokazane su mi tehnike vizualizacije i meditacije za smanjenje fizičkog bola i za pomoć u re-centriranju sa emocionalnim strahovima i promenama raspoloženja. Na kraju to će se naći na mom veb sajtu tako da svi mogu imati koristi od toga. Duh je pokazao da je to moj budući put. Radiću sa drugim smrtno obolelima i nastaviti moje životno služenje. Ovo treće iskustvo nije kao što su bila druga kada su mi dati određeni darovi. Ovo je više dovelo sve darove na okup sa još više balansa i jasnoće. Takođe je delovalo kao potvrda da sam ponovo na pravom mestu na svom putu. Sada znam da je vreme da ispričam šta sam doživeo i naučio i kako to koristim da se borim sa mojom smrtnom bolešću. Počeću to da delim više sa javnošću.

Mislim ako bi trebao reći šta je izašlo kao najače iz ova tri transformišuća iskustva jeste da mi svi biramo put na kome smo za potencijalni rast i razvoj, svi imamo pristup Božijoj svetlosti i ljubavi, samo treba da se zaustavimo, slušamo i budemo otvoreni za to i konačno da svi imamo prepreke i iskustva koja moramo da prevaziđemo i da učimo iz njih da bi mogli da se razvijamo i rastemo. Bog nas nije odbacio kada stvari izgledaju teško. Neophodno je da iskusimo ono što vidimo kao dobro i loše da bi rasli. Božije svetlo i ljubav su deo svakog od nas i ne moramo da idemo da je tražimo. Samo treba da joj se otvorimo.