Opis iskustva:

Moja majka je bila van kuće, na nekom skupu. Moj otac (koji je bio alkoholičar i prilično neangažovan roditelj) je trebalo da 'pazi' na moju sestru i mene dok je majka bila otsutna. Uveo nas je u sobu sa TV-om položio me na krevet i uključio televizor. Sećam se da mi je bilo zasita loše i bila sam veoma umorna. Nisam mogla da gledam TV. Sećam se da sam se osetila lakom, bez težine, i 'odvojena' od oca i sestre.

Iznenada sam ugledala ključaonicu. Kroz nju je dopirala svetlost, ali svuda okolo je bila tama. Pomislia sam da treba da pogledam kroz ključaonicu. Primakla sam se, mada mislim da mi se telo nije stvarno pomaralo. Pogledala sam kroz ključaonicu i ugledala svetlo iza nje. Onda sam prošla kroz ključaonicu i bila sam okružena svetlom. Našla sam se na najlepošoj plaži koju su nežno zapljskivali talasi i voda je bila predivne plave boje. To je bilo ironično pošto smo živeli u pustinji, i nikada pre u životu nisam videla plažu. Sunce je sijalo, ali više prigušeno jer nije bilo blještavo ni zaslepljujuće. Pogledala sam okolo i osetila se smireno. Onda je kraj mene bila neka visoka osoba. Nisam mogla da vidim lice niti bilo koju određenu karakteristiku. Nisam znala ko je to bio ni da li je to muškarac ili žena. Osetila sam ljubav i dobrodošlicu od te osobe.

To iskustvo se mnogo razlikovalo od mog života u detinjstvu. Moja majka je bila veoma narcisoidna i samoživa; kažnjavala me je svaki put kad sam bila bolesna, a to je bilo sve vreme tokom prvog razreda. Vodila bi me kod doktora kad sam izgledala tako bolesno da sam 'van sebe'.

Hodala sam po plaži sa tom osobom. Pridružila nam se još jedna osoba. To nisu bila bića od svetla. Izgledala su kao obična bića mada nisu bila čvrsta i definisana. Nismo glasno govorili, ali mogla sam da ih čujem u mojoj glavi i razgovarala sam sa njima mojim umom. rekli su mi kako im je drago da me vide i rekli su da će to mesto uvek biti posebno za mene. Osećala sam se toliko voljenom po prvi put u mom životu, i očajnički sam želela da ostanem sa njima. Rekli su mi da za sada moram da odem ali ću se kasnije vratiti. Bila sam jako tužna što sam morala da odem. Nastavili su da mi govore da ću kasnije moći da ostanem koliko god dugo budem želela. Ali za sada, moram da se vratim mojim roditeljima i sestri. Čoveče, nisam želela to da uradim! Ali oni su me sa puno ljubavi uverili da je najbolje da se vratim sada i kasnije dođem ponovo. Iznenada sam jurnula nazad kroz ključaonicu velikom brzinom.

Ne sećam se buđenja ali tu je bila moja majka. Vikala je na oca i govorila mu da sam zaista bolesna i zašto nije pazio na mene? Osetila sam vrtoglavicu i pokušala da govorim, ali bila sam previše umorna da bih govorila. Izmerili su mi temperaturu. Godinama kasnije kada mi je majka pričala o toj bolesti, rekla je da mi je temperatura bila 40° C. Pozvala je doktora, koji joj je rekao da me stavi u hladnu vodu. sećam se da sam bila stavljena u kadu sa kockicama leda u njoj. To je sve čega se sećam od te noći.

Sledećeg dana sam pitala mamu za ljude na plaži. Rekla mi je da prestanem da izmišljam stvari. Tokom godina, iznenada bih se setila tog događaja. Ali svaki put kad sam pokušala da razgovaram sa majkom o tome ona bi mi rekla da prestanem sa lažima. Ona jednostavno nije htela da čuje za to i hladno bi me zaustavila svaki put kad bih makar pokušala da razgovaram o tome. Na kraju, kada mi je bilo 10 ili 11 godina, rekla mi je ako ne prestanem da lažem o tome, otići ću u pakao. Takođe mi je rekla ako budem nekome pričala o tome, da će misliti da sam luda i da će me staviti u 'ludu kuću'. Prilično sam sigurna da je to rekla da me zaplaši, jer je moj otac morao da ide u 'ludu kuću' mnogo puta kad smo bili deca. Tako je majka nazivala bolnicu gde je odvodila mog oca kada je njegov alkoholizam bio potpuno van kontrole.

Tada sam prestala čak i da pokušavam da razgovaram o tome šta mi se desilo. Stalno tokom života imala sam nesvesan osećaj da mi se desilo nešto vrlo posebno. Možda sam ja bila posebna... ko zna? Ali pošto je moja majka odbila čak i da razgovara o tome osećala sam da to što se desilo mora da se sačuva u tajnosti jer ako neko to sazna biću u problemu. Ta dihotomija me je mučila celog života.

Nikad nikom nisam govorila o tome dok nisam pošla u školu za negovateljice 1990. Popunila sam papir za korišćenje hipmoze kao sredstva za uklanjanje bola. Više puta su me pozvali da me hipnotišu sa univerzitetske psihološke pomoći, kako bih saznala kako funkcioniše hipnoza. Tokom jedne sesije počela sam da govorim o tom događaju. Terapeut i ja nikad nismo o tome razgovarali, ona mi je dala do znanja da sam govorila o tome, ali (sada) mislim da IBS nije bio deo njene obuke, tako da nije znala šta da učini sa tim.

Onda, oko 2007god. moj muž i ja smo pohađali seminar podržan od Asocijacije za Istraživanje i Prosvetljenje, koji je uključivao i vođenu grupnu regresiju u prethodne živote. Tokom regresije, našla sam se na divnom mestu od svetla, sa bićima punim ljubavi koja su me okruživala. Bilo je to isto mesto puno ljubavi i prihvatanja koje sam videla kao dete. Ponovo sam bila na prelepoj plaži, sa predivnom plavom vodom. Jedina razlika je bila što sam sada bila okružena bićima punim ljubavi, dok ih je pre bilo samo dvoje. Bića su mi dala do znanja da sam došla kući ali ponovo su rekli da moram da se vratim u život; uveravali su me da ću se vratiti kući u budućnosti i moći da ostanem koliko god želim. Nekontrolisano sam plakala tokom regresije, prvo jer sam osetila tako mnogo ljubavi, a zatim i zato što sam morala da napustim to divno mesto koje je mi je bilo kao dom - ponovo! Kada se seminar završio, voditelj mi je prišao i rekao 'Bila si kod kuće, zar ne?!' zadivljujuće. Bilo je to prvi put da je neko potvrdio to što mi se dogodilo. Završila sam ispričavši voditelju da sam u detinjstvu imala događaj za koji mislim da je mogao biti IBS i da je ono što sam videla tokom ove vođene regresije obnovilo ista osećanja koja sam imala pre mnogo godina.

Kakva ste osećanja imali tokom iskustva? Oh, jako intenzivnu ljubav i prihvatanje. Nikad nisam tako osetila ljubav. Osetila sam smirenost i mir. Nisam se osećala kao loša devojčica. Osetla sam se dobrodošlom. Osetila sam kao da sam konačno tamo gde pripadam. A onda kada su mi bića rekla da treba da odem na neko vreme, osetila sam da me je obuzeo osećaj intezivne samoće. Morali su da me uveravaju ponovo i ponovo, da ću ih opet videti i da ću se opet vratiti kući. Onda sam bila rezignirana zbog povratka u život. Nisam bila uplašena samo rezignirana. Znala sam da moram to da uradim i da mogu to da uradim. Ali osetila sam se jako srećnom što sam videla to divno mesto puno ljubavi.

Da li se vaša religiozna praksa promenila posle iskustva? Da, kako sam razradila i razmišljala o mom iskustvu, uvidela sam da je za mene organizovana religija previše osuđujuća i zasnovana na grehu-krivici-kazni; to ne odgovara prihvatanju punom ljubavi koje sam osetila na plaži. Na kraju sam nekako prešla na to da ne idem u crkvu ali sam veoma duhovno orjentisana osoba. Verujem u dobrotu ljudskog duha. Verujem u dobrotu Tvorca Unicerzuma punu ljubavi. I verujem da ima života posle smrti.

Tokom vašeg iskustva da li ste stekli informaciju o postojanju Boga? Nisam sigurna. Nisam dovela u vezu ljubav, prihvatanje i toplinu iskustva sa nekakvom Bogolikom pojavom. Mislim da sam bila previše mala da shvatim koncept Boga. Tek kad sam sazrela stekla sam razumevanje da je Veliki Centar bio prisutan na plaži, ne kao jedno od bića kraj mene, već svuda oko nas; vodeći računa o nama i želeći najbolje za sve nas.

Tokom iskustva da li ste stekli informacije o životnim teškoćama, izazovima i mukama? Nisam sigurna. Nisam to tad shvatala. Tek sam kasnije uvidela da je moje prisustvo na zemlji potrebno, ili bar mi se čini da jeste, da pomognem ljudima koje znam i članovima porodice u nekim zaista stašnim životnim događajima.

Koje promene su nastale u vašem životu posle iskustva? Velike promene. Verujem da mi je to iskustvo pomoglo da oprostim mojim roditeljima za njihovo loše ophođenje. To nije bilo lako i nije se desilo preko noći. To se u stvari nije desilo sve dok se nisam udala i počela da živim daleko od porodice u kojoj sam se rodila. Verbalno zlostavljanje u mladosti utisnulo mi je ideju da sam bezvredna osoba i da zaslužujem svaku lošu stvar koja mi se desila. Onda se desila serija tragičnih događaja u našoj porodici. Moj otac je 'razbaštinio' sestru i mene, roditelji su mi se razveli, majka je bila ustreljena i gotovo umrla, otac je izvršio samoubistvo. Ja sam imala 5 pobačaja, moja sestra je na smrt zadavljena, moja majka se distancirala od porodice moga muža, rekavši da ne želi nikad više da nas čuje ni vidi, brat i ja smo se otuđili, a moja majka je imala moždani udar i na kraju sam ja morala da je negujem. Svaki novi događaj je doneo priliku ili za rast ili nazadovanje. Izgleda da sam nekako znala da je važno da koristim izazove za rast. Nastavila sam da mislim o mom iskustvu iz detinjstva o onostranom. MIslila sam kako ću ponovo moći da odem kući jednog dana i to mi je olakšavalo da se nosim sa životnim događajima, što je izgleda odredilo da se okrenem dobru. Ljudi su rekli da ne znaju kako sam uspela da prođem kroz sve te loše stvari i ostanem dobro raspoložena i optimistična. Dozvolite da vam kažem kako, to je zato jer znam da imam 'dom' na drugoj strani.