Opis iskustva:


Krajnji strah pre gubitka svesti. Onda polako utonuh u crno.

Zatim buđenje uz trzaj i kretanje niz tunel veoma brzo. Buka u tunelu je bila vrlo glasna.

Kretanje niz tunel prema belom svetlu.

Prolazim kroz membranu ili zastor u belo svetlo i u isto vreme sam osetila sebe kako se dezintegrišem u atome ili deliće i postajem jedno sa belim svetlom. Taj osećaj je bio praćen zadivljujućim neodoljivim osećajem ljubavi, radosti i sreće i JEDINSTVA sa svime.

Onda je prestalo kretanje i našla sam se kako vrlo mirno stojim u nekom KRUGU belog svetla, okrugli prostor svetla.

Taj prostor je bio ispunjen sa oko 15 'bića' belog svetla. Nisu bila materijalna ni prepoznatljiva u našem smislu fizičkih tela, ali mogla sam da ih jasno prepoznam i komuniciram bez reči.

Neka od tih bića sam jasno prepoznala kao rođake koji su umrli. Jedno ispred koje je komuniciralo sa mnom je bila moja baka po majci. Drugo je bilo moj deda po ocu. Bilo je još drugih umrlih tu takođe neki koje sam znala ali mi nisu bili slični kao moj deda i sin kolege sa posla koji je nedavno umro od raka sa 22 godine.

Takođe bila je tu velika muška osoba u levom uglu grupe za kog sam znala da je čuvar ili pradeda i da je Aboridžin. Rekao je da pazi na mene.

Posle nekog vremena, moja baka mi je rekla da moram da se vratim na zemlju. Rekla je da će da me stavi "u pećnicu dok ne budem potpuno ispečena.' Preklinjala sam da ostanem.

Buđenje sa trzajem u bolnici i onda ponovo gubitak svesti na oko nedelju i tako nekoliko puta. Svaki put kada sam se budila bila sam rastužena što sam se vratila u ovaj užasan peskovit svet gde svako izgleda kao trula voćka. Trebalo je vremena da se oslobodim ove odbojnosti, ali jesam na kraju. I dalje mislim na to iskustvo svakog dana koji živim.<