Opis iskustva:


Neki starac koji je vozio kamper skrenuo je levo pred nama; kretali smo se brzinom od 80 km/h u trenutku sudara. Glavom sam polomila retrovizor i proletela kroz vetrobransko staklo. Sećam se da sam se probudila jer je moja prijateljica vrištala da me je ubila (ona je vozila). Ne sećam se kako sam dospela u kola hitne pomoći, ali kad sam se našla unutra zaspala sam dubokim snom bez bolova. Iznenada, bila sam izvan mog tela gledajući dole tehničara koji pokušava da oseti moj puls i govori "gubimo je" ponovo i ponovo, a moja prijateljica je vrištala: "ona je mrtva, nemoj umreti Kris."

Mogla sam da vidim svaki detalj u kolima, položaj moga tela, držanje moje prijateljice, pokrete tehničara i instrumente koje je koristio da dobije ponovo moj puls, čak i boju ćebeta u koje sam bila umotana. I mada sam mogla videti sebe znala sam da to nisam ja. Nisam imala osećaj panike ni straha, samo letimičan interes za ono što se dešava.

U sekundama dok sam posmatrala moje beživotno telo, našla sam se kako putujem nekom vrstom tunela brzinom svetla, nešto kao iz filma Star Wars "vremenski warp." To je kao da je sva energija univerzuma prolazila kraj mene, i uskoro su se sjajne čestice svetla pretvorile u blistavo belo svetlo. Osetila sam to kao orgazam na raketni pogon. Nikad nisam osetila tako nešto i od tada nisam osetila ništa slično - kao da me je obuzelo proviđenje. Onda sam u glavi čula glas Boga, i pitao me je sve odjednom: da li sam volela dovoljno? da li sam naučila dovoljno? da li sam iskusila dovoljno? Iznenada sam shvatila da nisam obavila stvari koje me je pitao, i kriknula "Ne" treba mi još vremena. I tek tako, boom! Bila sam nazad u mom telu jaučući od bola.

Da li ste imali osećaj posebnog znanja, univerzalnog reda i/ili svrhe? Da. MI smo ovde da volimo, učimo i stičemo iskustva.