Opis iskustva:


Bila sam na večeri sa mojom partnerkom u restoranu kasina. Ona me je pitala da li sam ikad jela salatu od sirovih morskih algi. Odgovorila sam da nisam, ali bih volela da probam. Naručile smo suši uz to. Salata je prva stigla, i počela sam sa njom. Uzela sam pet malih zalogaja pre nego što je stigao suši. Prestala sam da jedem salatu i uzela da čačkam komadiće koji su mi zapali među zubima. Počela sam da jedem suši. Sećam se da sam se prenerazila dok sam završavala sa gutanjem prvog komada sušija, što sam posle tako male količine hrane osetila sitost. Pojela sam sledeće parče sušija, mada sam već bila sita jer je bio jako ukusan. Time, i sa izvesnim osećanjem krivice rekla sam: 'hvala, gotova sam ne mogu više,' pošto sam pojela tako malo hrane. Kako sam pojela drugo parče osetila sam se malo dezorjentisana. Glas moje partnerke je počeo da zvuči nejasno i pomalo izobličeno. Restoran je izgledao nagnuto nekoliko stepeni na desno i malo izduženo. Kada sam uzela treće parče sušija imala sam iznenadnu eksploziju mučnine i nepodnošljivog osećaja ispunjenosti da sam bila na ivici da povratim. Kako sam ispustila komad sušija iz prstiju, glava mi je postala izuzetno teška. Mislim da je pala napred, ali ne mogu reći sa sigurnošću jer sam već bila jako dezorjentisana. Podigla sam glavu i rekla 'Mislim da mi treba pomoć.' Uložila sam veliki napor da podignem glavu i izgovorim te reči i glava mi je klonula čim sam to izustila.

Sasvim mi je nejasno na koju stranu mi je pala glava, mogla sam da čujem moju partnerku, što je izgledalo kao u daljini, mada sam bila svesna da je ona kraj mene. Pored nje sam čula i neki drugi glas, ali nisam razumela šta je rečeno zbog opšte dezorjentacije u mojoj glavi. Sećam se da sam pomislila da je ovo mnogo ozbiljnije nego što sam mislila, i morala sam da brzo istaknem hitnost potrebe za pomoć, pre nego što više ne budem u stanju. Sakupila sam svu snagu koju sam mogla, podigla ponovo glavu i rekla: 'treba mi 911!'

Glava mi je pala poslednji put. Dezorjentacija je nestala i ja sam lebdela. Lebdela sam i bilo mi je jako udobno. Bila sam okružena toplinom i najsjanijom a opet nežnom svetlošću koja je tako blaga za oči. Bila sam okružena ljubavlju, mirom, jučerašnjicom, sutrašnjicom i današnjicom; svim vremenima, ničim i svime što postoji. Ahhhh! Poznajem ovo mesto. Bila sam tu pre. Bila sam tu kada mi je bilo tri godine. Kod kuće sam! Onda sam shvatila da nije potpuno isto. Kada sam bila ovde pre, ta lepa i istančana kupola načinjena od finih niti zlatne izmaglice upletenih u veo, nigde se nije mogla videti. Kada sam shvatila tu razliku scena se promenila kao da se rasula i istovremeno sam čula hor vrlo mladih dečijih glasova, ni jedan nisam poznavala. Pevali su zajedno govoreći mi: 'Ostani sa nama! Ostani sa nama!' Onda sam pokušala da utvrdim sa koje strane dolaze glasovi, da li je to bilo sa fizičkog plana ili duhovnog? Drugim rečima, gde su ta mala deca želela da pođem? Nisam uspela da odredim odakle dolaze zbog nestanka traga tog hora, i odmah sam bila utopljena u maglu koja je svetlucala na svetlu.

Ta magla, koja je sad bila ja, se njihala i vrlo suptilno strujila. Mada nije bilo opipljive linije razdvajanja, mogla sam da osetim i da primetim. Znala sam da lelujam nad rubom odakle nema povratka. Bilo je potpuno do mene. Mogla sam da odem odmah kući. Znala sam kuću, znala sam to mesto. 'Jedinstvo' mesto ljubavi, mira, razumevanja i znanja svega taskođe je mesto gde vreme ne postoji. Sve što mi ljudi nazivamo 'vremenom' prisutno je u tom 'jedinstvu'. Kako sam sporo zaplovila ka tome, i na ivici prelaska praga odakle nema povratka, došle su mi reči koje sam rekla mojoj partnerki pre ne više od nedelju ili dve: 'Ne nameravam da te ostavim'. Jasno sam čula sebe kako izgovaram te reči. Onda sam shvatila da ako nastavim da plovim 'kući' napraviću izbor suprotan mojim rečima. U trenutku kada sam odlučila da održim moju reč napustila sam 'jedinstvo'.

Bila sam nazad u restoranu i vratila se u svoje telo; koje je sad prema planu i svrsi bilo paralizovano. Ništa nisam mogla da pomerim. Nisam mogla da pomerim ni usta i bila sam u neutralnoj crnoj praznini. Sada sam mogla da čujem mnoge glasove. Mogla sam da razumem o čemu govore. Bilo je to čudno jer iako sam znala da su svi pored mene zvučalo je kao da su svi govorili iz velike daljine kroz cev ili neku vrstu tunela. Povremeno su govorili direktno meni, čula sam da su zahtevali razne stvari od mene. Neko vreme, i ako sam razumela zapoved ili pitanje nisam bila fizički u stanju da odgovorim. Sećam se da sam se jako upinjala, kao kroz vrlo gust lepljiv gel, da izvučem moju svesnost i snagu skupa da pomognem tim ljudima da mi pomognu. U tom momentu, i za veći deo ostatka ovog događaja, dolazila sam i gubila svest.

Da li ste se setili događaja iz prošlosti? Setila sam se mnogih prošlih događaja. To je pomalo teško, 'da li su scene iz mog života prolazile pred mojim očima?' odgovor bi bio ne, međutim sve što sam nakupila kroz sva ta životna iskustva je iznenada sve bilo kraj mene.

To je bilo od tog iznenadnog saznanja da sve što sam iskusila, da sam zaista počela da razumem da sve kroz šta sam prošla, uključujući zanemarivanje, u detinjstvu fizičko, mentalno i emocionalno zlostavljanje, seksualno zlostavljanje, incest, nasilno davljenje, silovanje, vojnu seksualnu traumu, sve, i kancer; kao i najdivniji i čudesni ljudi i vreme koje sam imala; da je to zaista 'životno dobro', i 'sve je upravo onako kako bi trebalo da bude'. Mi smo ovde da 'iskusimo' i ovde smo da 'proširimo' 'kolektivnu svesnost''.

Da li ste susreli mistično biće ili prisustvo, ili čuli nedefinisan glas? Susrela sam određeno biće, ili glas očito mističnog ili nezemaljskog porekla. Samo 'biće' nisam susrela; pre osetila, spoznala i sudelovala u svemu, u 'kolektivnoj svesti' ako želite.

Da li ste videli preminule i li religiozne duhove? Osetila sam njihovo pisustvo.

Da li ste susreli ili postali svesni bilo kog bića koje je pre živelo na zemlji koje je opisano po imenu u religijama (na primer: Isus, Muhamed, Buda, itd.)? Da, kako sam rekla u prethodnom odgovoru, oni su bili 'opšta' svesnost u 'jedinstvu', to je istinski obuhvatalo 'SVE'.

Tokom vašeg iskustva, da li ste stekli informacije o postojanju pre rođenja? Da kako sam rekla 'jedinstvo' svega postoji, i celokupnog 'vremena', i kao takvo, svako od nas je uvek postojao u jednom ili drugom području.

Tokom vašeg iskustva, da li ste stekli informacije o univerzalnom jedinstvu i povezanosti? Da. Ne znam kako to drugačije da objasnim do, ono stvarno jeste, kad stupite u 'jedinstvo' znate....

Opis prvog iskustva:

Još uvek nisam spremna da govorim o svim okolnostima koje su dovele do davljenja, a to sada nije ni važno. Mogu da se setim fizičke borbe. Znam da sam se borila onoliko snažno koliko malo trogodišnje telo može. Sećam se da je moja glava bila na kraju nasuprot slavine.

Pogledala sam gore i videla svetlost iznad dok sam bila pod uzburkanom vodom. Ona je gore pravila divnu asimetričnu šaru, dok su odozgo udarali svi talasi. Prvo sam gledala svetlo na plafonu kupatila, ali ono se pomerilo u jedno beskrajno proširenje najutešnijeg, prijatnog, predivnog svetla. Svetlo je ujedno bilo i toplo i sveže, u isto vreme. Istovremeno kad me je svetlo obuzelo tako me je obavilo i najdivnije i spokojno osećanje ljubavi i mira. Više nije bilo ni početka ni kraja. Stekla sam beskrajno znanje da ništa nije nemoguće. Vraćena sam nazad sa tog mesta jednako neočekivano kako sam i dospela tamo.

Osvestila sam se uz grozna bolna stezanja koja je nasilno izvodila moja majka na mom malom telu, kojoj je očigledno i iznenada došlo do razuma i da je shvatila šta je upravo učinila. Jasno se sećam tri takva stezanja, u razmacima od nekoliko sekundi, dok je voda štricala i isterivana iz mojih pluća. Posle isterivanja vode i pre sledećeg stiska moje majke, sećam se gušenja, pritezanja i kašljanja dok sam istovremno očanički pokušavala da udahnem malo vazduha. Kad god se setim tog vremena, ili kad god sam u ili na vodi, znam da je apsolutno sve baš kako treba da bude.