Opis iskustva:


Nisam ledeo iznad mog tela niti bilo šta slično. Bio sam trenutno na "drugoj strani" i odmah sam to znao, sva tri puta. Svaki put kad sam umro bilo je isto. Bilo je kao ponavljanje.

"Znanje" se nije toliko ponavljalo koliko se nastavljalo. Nisam se plašio. Prva stvar koju sam video je bilo lice. To nije bilo lice "Isusa", ili "Boga", ili neko "religiozno" lice, bilo je to kao neko "univerzalno" lice, izgledalo je kao sva lica koja su bila/jesu, muška i ženska, imalo je oči kao sve oči koje su bile/jesu, muške i ženske. Ako bi me policijski crtač pitao da ga opišem ne bih mogao. Bilo je vrlo blizu, na razdaljini od oko pola metra. Toliko sam se usredsredio na oči da se ne sećam da li je imalo kosu ili čak telo, to nije ni važno.

Gledalo me je i vrlo smireno upitalo "Šta si uradio?" Odgovorio sam "Ne razumem?" i ponovo veoma mirno je reklo "Da, razumeš." U tom trenutku, kao udaren motkom u lice počeo sam da vidim stvari iz moje prošlosti. Nisam imao "život mi je prošao u trenu pred očima" sindrom, to su bile određene stvari iz moje prošlosti, neke su izgledale beznačajno a neke su bile ozbiljne, primer trivijalne situacije, pre nekoliko godina, gladna mačka je došla na moj trem mjaučući za hranu i ja sam je oterao. Takve stvari. Jako realno i jako tačno, (griža savesti??? ne znam). Ozbiljne situacije neću navesti ali bilo je loših stvari koje sam učinio kad sam bio mlađi. I znam da kada pređemo na "drugu stranu" ne "sudi" nam se već mi "sudimo" sami sebi. Da nam se ne sudi za ono što smo uradili u našem životu već za ono što nismo uradili. Po svom konceptu to je zapanjujuće. Jer ne možete da prevarite sebe.

Takođe, bilo je kao da mi je otvorena glava i sve znanje univerzuma je stavljeno u moj um u obimu i navali kao poplava. Sve sam razumeo. Sve. To nije bilo "kao Bog" više je bilo kao događaj "kosmičke svesti". Mogao sam videti "Velikog Duha" (ako hoćete) u svemu. Sve je živo ili je načinjeno od te sve uključujuće svesnosti. Blato, stene, dah planiske koze, e-coli virus, isparenja na Marsu, lak na mom stolu, solarni vetar sa zvezda. Sve. Sve.

Ne pokušavam da kažem da ja sada sve "znam" a vi ne i da sam sada bolji od vas. To je bilo još jedno otvaranje očiju, sada kad mislim o tome... mi nismo bolji od najnižeg mikroba, mi samo mislimo da jesmo. Ono što nas povređuje je naš ego... ali razumem sve. To je kao biti bačen u neki okean saosećanja.

Znam da je to istina čak i da mi niko ne veruje. Ne marim za to. Niti ću to da izvikujem sa krovova ili da idem u "Oprin" šou. Ustvari, nekako mi je žao što celom čovečanstvu to ne može da se pokaže. Ali takođe "znam" zašto se celom čovečanstvu to ne pokazuje za života. Ne znam kako da to objasnim, sve se to desilo pre samo par meseci i ja još uvek češljam kroz sve ono što mi je pokazano i što sam osetio. To je baš zapanjujuće, i prelepo, i čudesno i ponekd se nađem kako plačem od radosti zbog toga. Kao sad. Zbog toga imam poteškoća dok kucam ovo.

Za ovo zna samo dvoje ljudi... kolega sa posla koji mi je dao CPR i prvi me povratio na kursu obuke, i moja žena. Troje računajući vas.

Ovo znam... ne plašim se smrti. I ne bi trebali da oplakujemo umrle. Mogu da nam nedostaju, da ih se sećamo, ali ne treba da ih oplakujemo. Moja žena ne može to da shvati. Ali to je OK. Ne očekujem da bilo ko razume šta sam pokušao da kažem.