Opis iskustva:


Bio sam u aktivnoj vojnoj službi u gradu Melila. U to vreme sam imao prehladu i visoku temperaturu. Bio sam veoma slab - tresao se - tako da sam video olakšanje u bolnici. Tamo su odlučili da mi daju penicilin koji je izazvao slabljenje svesti a potom gubitak svesti. To sam saznao kasnije, jer je tečnost ušla u moje telo istovremeno kada sam se onesvestio.

Ne osećajući bol, niti želeći da se to desi, počeo sam da vidim sebe kao da sam rastopljen na podu. Bolničari su digli uzbunu. Podigli su me i stavili na poljski krevet, istovremeno komentarišući moju zadnjicu i želeći da me ožive. Onda, soba se uvila sa tavanice i počela da se diže, svaki put brže i više, dok više nisam bio na mestu gde se to desilo. Počeo sam da osećam jednu izvanrednu slobodu moje duše od tela. Bilo je kao da sam bio oslobođen od doživotne kazne; kao da je moje telo bilo zatvor (A DA NISAM BIO TOGA SVESTAN DO SADA). Sve što me je sa njim povezivalo je bilo teško i mučno; disanje, pomeranje tela itd., kao okovi detinjatva podnošenje porodice, prijatelja, poznanika, grada, itd. KONAČNO SAM SE OSLOBODIO SVEGA ŠTO ME JE OGRANIČAVALO I VRATIO SAM SE KUĆI, U RUKE MOJOJ MAJCI. DA SE UJEDINIM SA SVIM TIM ČIJI SAM DEO BIO, ZA ČIM SAM ČEZNUO OD ROĐENJA.

Ubrzo sam se našao u nepoznatom prostoru i mestu, stigavši tamo brzinom koja mi nije poznata, sa silom privlačenja kao ona kojom magnet privlači metal. Stupio sam na mesto gde je bilo tamno kao da sam u oblaku, i postajalo je gušće i tamnije, i u toj tami, koja je postala gotovo potpuna, spazio sam sićušnu svetlu zvezdu, koja me je, od trena kad sam je primetio, bez dvoumljenja privlačila ka sebi, sa istom vratolomnom brzinom i hitrinom. U isto vreme, moja ljubav ili najčudesnije osećanje koje se može iskusiti, je postala veća, kako sam prilazio bliže, moje ushićenje je bujalo, svetlo je bilo sve veće ili je dolazilo odnekud... ne znam. Ideja je da sam našao sebe u tom svetlu. Osećanja su neopisiva jer smo mi jako ograničeni u ovom životu; tamo, je jedan neznani svet novih osećaja otvaranja - razumevanja, što do tada niste razumeli, i volite, moj Bože, koliko volite.

I onda sam osetio kao da neko prilazi da me primi, dok nisam osetio njegovo prisustvo direktno ispred mene. Kao u ljudskom obliku ali bez fizičkog tela, sve je bilo svetlost i energija ljubavi, i komunicirali smo savršeno, ne govoreći već pomoću misli i uma. Počeo sam da bivam svestan još bića nalik njemu koja su nas okruživala i primala me. Mojoj sreći i zadovoljstvu nije bilo kraja; sve je bilo spokojno i harmonično i počeo sam potpuno da nastanjujem to mesto koje je bilo moje.

Ali nešto me je odbijalo; oni me nisu očekivali, i to jedinstveno biće je reklo da treba da se vratim nazad i da nema druge opsije; to nije bila moja odluka, ali to je bilo najpodesnije, na moju žalost. počeo sam da čujem druge glasove, primećujući da sam zatvorio oči ne želeći to, i prihvatio što je rečeno: "TI IMAŠ JOŠ STVARI DA UČINIŠ SA SVOJOM LJUBAVLJU" - što je pregovarački žeton; to je jedina stvar koja dozvoljava da ostanete tamo; ne samo da volite i da volite mnogo, već takođe da ste voljeni, i voljeni mnogo, jer je to znak uspeha.

Sve slobode počnu da blede i počinjem da postajem svestan da moram ponovo da uđem u to telo, da se moram vratiti disanju, postajem svetan ko sam, sve ponovo opet; čujem glasove (bolničaki). Ne želim da otvorim oči; želim da se vratim. Činim sve da se vratim, ali ponovo sam u bolnici, utučen, bolestan; ne mogu da verujem šta sam živeo, i najgora stvar... sada to znam, i moram da živim ne znam dokle, ali istovremeno sa radošću znajući da ću se vratiti i da me čekaju, i učiniću sve što je moguće da to bude tako. A to je tako lako i to je tako lako i prosto.

Samo LJUBAV.