Opis iskustva:


Onda, gotovo volšebno, čuo sam kako govorim "OK, Andi, možeš da se odmoriš ako obećaš da ćeš se vratiti borbi? Ne možeš sada da umreš. Obećavaš li?" I odgovorio sam sebi: "Da, obećavam." Ja sam crno, smrznuto, bolno, uspaničeno i uplašeno parče mesa. Pustio sam . . .

U sekundi, istog trena, istog momenta kada sam pustio. . . bačen sam u crni tunel. "Šta se dođavola, dešava?" Kriknuo sam! Ledena hladnoća je nestala! JA SAM TOPAO! Bol je prestala! OSEĆAM SE DIVNO! Zvonjava u mojim ušima i glavi je nestala! MOGU DA ČUJEM TIŠINU! Tama je nestala! VIDIM SVETLO!

Pogledam nazad i mogu da vidim moje telo u korovu na dnu jezera! "Da li je to stvarno moje telo?" "Kako mogu da ga vidim kroz tamu?" Pogledam gore i mogu da vidim svetlost! Jasna je, veoma jasna. Izgleda kao hiljadu sunaca koji svi eksplodiraju istovremeno! Gledam u Svetlost, ali ona ne ozleđuje moje oči! Nema bola, više nema bola! Nema više užasa, nema više panike, nema više straha. Osećam toplinu i ljubav. Ovo je ludo ili šta?

Jurim prema Svetlu, i iz nekog nepoznatog razloga nemam strah, i volim Svetlo. O kako čudesno, prelepo, čarobno, toplo i puno ljubavi Svetlo. Približavam se sve više i više, kao da me u Svetlo privlači blagi, džinovski magnet. Bliže i bliže. . .

"Šta sad?" "Gde sam?" Ja sam unutar ogromne sfere! I unutar sfere je kao džinovsko, beskrajno filmsko platno. Sve se odvija istovremeno, svuda oko mene... levo, desno, gore, dole. . . gde god pogledam vidim svoj život. Ne samo da mogu da vidim, već takođe i čujem, osećam i doživljavam svaki događaj iz svih mojih života. . . prošlosti, sadašnjosti, budućnosti. Nema početka! Nema kraja! Mogu da posmatram sve terenutke iz mojih života sve istovremeno, svuda oko mene. Čudno, nema straha ni osude; samo doživljaji iz mog života kako su se dešavali. Kakvo neverovatno osećanje, mogu da doživim ponovo svaku misao, reč, i postupak kad se koncentrišem na bilo koji od njih. Kakvo čudesno, fantastično, neverovatno iskustvo bivanja u Večnom Sada!

Ponovo sam u tunelu, jurim ka Svetlu! Čak mogu da osetim sjaj, toplinu, ljubav... O Bože kakvo zaista čudesno osećanje! Sve više se približavam Svetlu. Ono je tako mnogo sjajno, tako mnogo toplo, i tako puno ljubavi. Približavam se sve više i više. . .

I u Svetlu sam". O Bože, stvarno sam u Svetlu. . . Ja sam Svetlo! Vidim Svetlo i sada se ono javlja u ljudskom obliku. Nisam ga nikad video ranije ali, nekako ga prepoznajem. Svetlo mi se obraća. Svetlo kaže: "Andi, ne plaši se." Onda kaže:"Andi, volim te. Andi, mi te volimo." O Bože, ono me poznaje! Svetlo zna moje ime! Ne mogu da verujem! Svetlo me stvarno poznaje! Svetlo me nazvalo "Andi!"

Ja sam u Svetlu. Svetlo je u meni. Mogu da vidim sebe u beskrajnom Svetlu. Pored toga ja sam još uvek Andi. Ja sam svuda i ovde. Mogu da vidim sebe kao osobu i mogu da vidim sebe u beskrajnom, toplom, i punom ljubavi Svetlu. Postao sam Svetlo. Svetlo je oblik koji nikada nisam video, ali to nije nešto novo za mene, nekako to već znam. Svetlo ima glas koji nikada nisam čuo, ali on mi nije nepoznat. Svetlo ima osmeh koji je neopisivo lep, i prepoznajem ga. Svetlo ima zarazan smeh, i smejemo se zajedno. Svetlo ima sve odgovore u univerzumu. . . i ja nemam nikakva pitanja, jer znam sve što Svetlo zna.

Svetlo zna sve što sam ikada uradio ili ću uraditi, i Svetlo me voli jer. . . sam Andi. Svetlo me voli zbog onog ko sam! Nema straha! Nema osuda! Nema kazni! Samo toplina! Samo ljubav! Samo radost! Samo sreća! Samo ovo koje voli, koje uvek voli Svetlo! Kod kuće sam! Osećam neverovatnu toplotu, ljubav, radost, i potpunost Svetla! To je tako mnogo, mnogo čudesno biti u Svetlu. Zaista sam kod kuće! Zauvek sam kod kuće!

Onda Svetlo kaže: "Andi, moraš da ideš nazad!" Odgovaram: "Ne, ne vraćam se nazad, Ne idem. . . Nikad neću ići nazad!" Svetlo kaže po drugi put, "Andi, ti moraš da se vratiš nazad." Ponovljam svoj prvi odgovor, "Ne, neću ići nazad. . . nikad!" Onda Svetlo kaže po treći put "Andi, ti moraš da se vratiš nazad!" Sledećeg trena, upravo sledećeg trenutka, bez ikakve pauze ili kašnjenja makar i za najmanji iznos vremena, ja sam se vratio! Otvaram oči i suze mi se kotrljaju niz obraze. Svetlo je otišlo! O Bože, Svetlo je otišlo! Vratio sam se na plažu. Tako sam tužan. Ne mogu da opišem ožalošćenost. Svetlo je nestalo. Vratio sam se na plažu. Kako tužan. . . kako mnogo, mnogo sam tužan.

Ležim na stomaku, preko peska, dok jedan od mojih drugova istsikuje vodu iz mojih pluća. Iskašljavam vodu, ali bol se vraća. Ovaj put bol je drugačija. Ovaj put bol nikako ne prestaje. To je bol što nisam u Svetlu.

Kako da objasnim Svetlo mojoj porodici i prijateljima? Misliće da sam poludeo. Biću poslat u sobu sa gumenim zidovima! Ne! Nizašta na svetu nebih nikad nikome rekao o Svetlu! Bio bih stvarno lud!

Svi stoje oko mene u velikom krugu. Svima je drago da sam još uvek živ. Jedan od mojih drugova kaže: "Andi, ne izgledaš srećan što si izvučen sa dna jezera, jesi li još ošamućen, ili šta? Kako je to? Jesi li se uplašio?" Odgovaram sa laži, kažem da se ničega ne sećam. Kažem da mi je ceo događaj potpuna tabula raza. Moram da lažem moje drugove. Moram da lažem moju porodicu, i moram da lažem i sebe. ne mogu svima da kažem o Svetlu. Oni nikad ne bi razumeli. Čak ni ja ne razumem.

Posle nekoliko minuta kažem prijateljima da moram da se vratim u vodu da plivam. Kažem im da ne želim da se plašim vode do kraja života. Tako, uskačem u hladnu vodu i malo plivam, i onda se vratim. Svi misle da sam jako hrabar. Istina je da sam jako tužan. Možda je to bio samo san ili nešto slično. Možda sam poludeo.

Pa dobro, verovatno ću sve to zaboraviti za nekoliko dana.
Pa dobro, verovatno ću sve to zaboraviti za nekoliko meseci.
Pa dobro, verovatno ću sve to zaboraviti za nekoliko godina.
Pa dobro, verovatno ću sve to zaboraviti za nekoliko decenija.
Prošlo je više od četrdeset godina od moje smrti, i zaboravio sam hiljade doživljaja,

Hiljade drugih su izbledeli i zamaglili se prolaskom vremena. Mnogi traumatični su bili ulepšani ili zaboravljeni. Imam samo jedan doživljaj života i smrti koji je ostao jasan i nepromenjen tokom vremena. I to je taj. Trenutak kada sam ušao u Svetlo, postao jedno sa Svetlom, to je trenutak koji nema sličnog u mom životu! To je istinski doživljaj neopisive ljubavi. To je ljubav koja nikad adekvatno ne može biti opisana rečima. Ljubav koja se samo može doživeti, Svetlo koje uvek voli. . . ja sam u Svetlu, ja sam Svetlo, i to Svetlo je Bog.