Opis iskustva:


Kada mi je bilo 8 godina moji roditelji su odlučili da mi se urade neki testovi krvi da vide da li sam bolestan. Otišli smo na kliniku u blizini naše kuće i pošto su mi uzeli krv, ja sam se, prema doktorima koji su brinuli za mene, onesvestio usled niskog krvnog pritiska. Prošlo je neko vreme da sam bio bez svesti, ali veličanstvena stvar je da sam tokom tog perioda nesvesti ušao u svetlosni luk. To je bilo kao putovanje kroz hiljade svetlećih lukova, izuzetno lepih, njihovo sijanje se izgleda pojačavalo dok sam putovao njima.

Pejsaž je bio nestvaran, bilo je pravo uživanje videti taj svet. Tamo su svi bili mladi. Prisutne su bile sve rase, uključujući neke koje imaju narandžastu boju kože, boju bronze. Ali to što vidim te ljude nije bila stvar koja najviše iznenanđuje. Pre je bilo to da njihova tela izgledaju kao da su od porecelana, ne zbog boje već zbog njihove kože koja je bila tako nežna i glatka. Sećam se toga jer je moja baka imala male statue načinjene od sličnog materijala. Ali tamo su ljudi izgledali kao da imaju suptilono svetlo koje sija oko njih.

Jedna osoba koja je izgledala kao žena srednje visine me upitala šta radim tamo. Odgovorio sam da ne znam, da sam se iznenada pojavio kroz neko veliko žbunje kako se otvorila staza kada sam pokušao da dođem tamo gde sam čuo glasove. U tom trenutku, sa velikom nežnošću i blagošću, rekla mi je: "Ti ne pripadaš ovom svetu. U vreme koje si izabrao doći ćeš ovamo kao i svi drugi. Pobrinućemo se za ovo sa gospodinom koga vidiš da stoji tamo." Pokazala je svojim prstom prema ljudima čija sam lica mogao da vidim. Bilo ih je trojca. Imali su neko "M" urezano na njihovim pojasevima i bilo je još simbola na njihovoj odeći boje slonovače koje nisam razumeo. Među njima se pojavila izrazito lepa žena. Sijala je jedinstvenim sjajem. Razlikovala se od drugih. Izgleda da je jednim pogledom shvatila šta se desilo i šta se događa ovde. Bila je neopisiva, istinski neopisiva. Čak i danas mogu da se setim količine svetla koje je padalo sa njene odeće. Sećam se dobro, razlikovala se od odeće drugih koja je bila od vrlo svetlih pastelnih tonova dok je njena bila svetlucava. Kao da su svetlucanja u hiljadama boja lebdela u vazduhu oko nje. Malo po malo nam se približila.

Bila je 7 metara od mesta gde sam bio sa drugom osobom. Nosila je crni ogrtač koji se razlikovao od odeće svih drugih. To je bio dugačak ogrtač, kao oni koje je nosilo plemstvo u 14 i 15-tom veku. Kada se približila, mogao sam da vidim da njen ogrtač sija posebnim svetlom. Bilo je kao crno svetlo. Njen ogrtač viđen iz blizine, nije bio načinjen od tkanine. Izgleda da je bio načinjen od energije, nešto vrlo posebno. Kada je stigla do nas mogao sam da vidim da je njen ogrtač bio načinjen od hiljade malih univezuma ili galaksija koje su se izgubile u tami ili crnom prostoru njenog ogrtača. Mislim da će to zvučati ludo ali tako je bilo napravljeno. Bilo je kao da se hiljade univerzuma ili galaksija obrću i obrću oko sebe. One su rotirale oko sebe i u isto vreme sjajno svetlo je izlazilo iz grudi te osobe. Njena kosa je bila boje srebra, i imala je izuzetno velike plavo-sive oči i izuzetno blag izraz lica. Nije odavala ni najmanji znak da je ljuta.

Kretala se kao da lebdi i kada je stigla do nas, podigla je ruku u znak pozdrava. Nije govorila. izgleda da se izražavala mentalno, sve je stiglo u moj um jasno, samo se sećam da je rekla "Mali smrtniče, šta radiš na ovom mestu. Ti imaš obavezu da se držiš svetova vremena i prostora." Nisam znao šta da kažem. Bila je neverovatno lepa. Izgledalo je da zna sve i to je bilo uliveno u mene. Svi su je znali i izgledalo je da je obožavaju, ili tačnije vole je. Paralisao sam se, potpuno paralisao. Nisam znao šta da kažem. Gledala me je sa mnogo nežnosti i izvadivši jednu ruku iz nabora njene odeće koja je više bila kao niti energije, dodinula je moje rame i rekla: "Dođi. To je volja Najvišeg da si, iz nekog razloga, došao privremeno na ovo mesto. Hajde da otkrijemo zašto." Upitao sam je: "Ko ste vi i šta će se desiti sa mnom?" Na šta je ona odgovorila: "Ne plaši se sine. Jednog dana ćeš se vratiti na ovo mesto i ti ćeš, kao i milioni drugih bića ove i drugih dimenzija, započeti putovanje da upoznaš onog ko ti je dao dar da imaš vlastiti identitet." "Ko je to?" upitao sam. Ona je odgovorila: "ne bi razumeo sada ali mogu ti reći on je taj ko nas održava mišlju, ko daje svetlost suncima da ona mogu da održavaju sve što je on stvorio u sebi." Nisam ništa rekao. Tek sada, kao odrastao, verujem i razumem tu situaciju malo više.

Nisam primetio da prolazi vreme. Bili smo na nekoj naizgled ogromnoj livadi sa beskarajnim zelenim poljima. Boje, iznad svega drugog, izgledale su natopljene svetlom koje im je davalo još jače nijanse. Nije bilo sunca. Gledao sam svuda ali izgleda da je svetlo dolazilo odnekud ili tačnije odasvud. Uzevši je za ruku stigli smo pred neku kristalnu građevinu. Bila je načinjena potpuno od kristala. Kada sam je video pomislio sam da bi je dodirivanje razbilo jer je to bio jako tanak kristal. Kada smo ušli video sam da prostorije nemaju zidove od cigala. Izgledale su kao da su načinjene od energije ili neke vrste želatina koji je sijao. Bili su prozirni i mogao sam da vidim kroz zidove. Unutar ovih zidova bilo je drugih ljudi. Svi su izgledali mladoliko okupljeni oko okruglog stola sa jednim od bića sa slovom M koje ih je učilo nečemu. Svi na koje smo naišli u prolazima ili hodnicima su bili vrlo mladi ljudi.

Izgleda da su znali osobu koja me je vodila za ruku. Svi su je pozdravljali i sećam se da su joj govorili: "Slava Najvišem koji je dao i daje tvoje jutarnje zvezde." Ona je odgovarala sa naklonom. Kako smo se približili jednim ogromnim vratima, stali smo i ona je rekla: "Voljom Gospoda želimo da saznamo" i vrata su se automatski otvorila. Ta vrata su takođe načinjena od energije koja je izgledala kao želatin, ali sijala su sjajno. Bila su boje plavog neba. Dotakao sam vrata rukom i blago treperenje je prošlo kroz moje telo. Kada sam pogledao svoju ruku nisam bio spreman da vidim kroz nju. Sećam se da me je to toliko iznenadilo da sam pustio ruku osobe koja me vodila. Ona me je odmah dodirnula po glavi kao da me mazi i osetio sam jedan ogroman mir i ugodnost. Osetio sam nežnu toplinu i mir, mnogo mira.

Prošli smo kroz vrata i tamo se pojavilo ogromno ogledalo. Veoma veliko. Baš kako smo ušli kroz ulaz mogao sam da vidim hiljade svetala, milione zvezda. Bilo je kao da su lebdela u vazduhu. Kada su se vrata zatvorila za nama, prostor je bio zatvoren i svetla su počela da sijaju jače. Izgledalo je kao da se sve pokreće. Mogao sam da vidim da osoba koja me je držala za ruku počinje da sija jače sa ogromnim intezitetom. To crno svetlo koje sam opisao da ima na početku počelo je da se transformiše u belo svetlo, u jedno neizmerno belo svetlo i sijalo je sa njenih grudi i izgledalo da komunicira sa svim drugim svetlima. Mogao sam da čujem samo šapat dok jak, jasan glas nije rekao sa ozbiljnošću: "Mali smrtnik pripada mešavini plave i bronzane rase i pripada univerzumu stvari koje je načinio Micael de Salgton. Treba da se vrati." U tom trenutku osoba koja me držala za ruku mi je rekla: "U jednom trenutku u tvojoj budućnosti videćeš nas ponovo. Ništa nije otkriveno u vezi sa tvojim čudnim pojavljivanjem na ovom mestu. Mi željno očekujemo vreme kada ćeš biti obavijen ljubavlju tvog unutrašnjeg svetla. Vrati se svetu gde si rođen"

U trenutku kada su izgovorene te reči apsorbovalo me je jedno od svetala i osetio sam da padam u neku vrstu praznine. Sva svetla su sijala takvim intezitetom da je sve bilo belo, sjajno belo, dok nisam stigao na mesto gde sam se probudio. Kad sam stigao video sam moju majku kraj mene. Nisam znao šta se dogodilo, samo sam osetio da su mi usta suva i da sam jako žedan. Kad mi je bilo bolje, posle nekih 30 minuta, napustili smo bonicu i nisam nikome rekao šta se desilo iz straha da bi mislili da sam lud ili da me ne bi podvrgli nekim bolnim ispitivanjima. Sada, posle godina razmišljanja, znam da je to što se desilo bilo stvarno i žudno čekam dan kada će me obaviti moje unutarnje svetlo i odneti nazad tamo još jednom, ali ovaj put, na put bez povratka.

Koje ste emocije osetili tokom iskustva? Radost, mir, ljubav - mnogo ljubavi - i verujem da je više od toga. Razumevanje i mnogo spokoja. Osećaj blagostanja, zasićenost blagostanjem, kao da mi ništa nije nedostajalo i zaista mi nije ništa nedostajalo na tom mestu. Svi su bili mnogo fini. Kada bi me neko video njihovi osmesi bi dolazili jednostavno, istinski iz ljubavi koju su osećali prema drugima. Izgleda da kad je neko voleo drugog lanac povezanosti je načinjen koji je umnožio to osećanje. Sve je izgledalo da vibrira. Sve je bilo u harmoniji, kao da ništa nije izvan sklopa.